Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kikiriki, semenke, sport za zube: Šetalištem

AUTOR: Milica Vučković 07 Jun, 2021
Kikiriki, semenke, sport za zube: Šetalištem

Kao što svi koji čitaju ovu kolumnu znaju, prethodni mesec provela sam u Splitu, ali nije to sada tema, već to što me je kada smo krenuli natrag Stefan zabrinuto pitao jednu stvar koja me je nasmejala. Rekao je: „Vidim da ti se baš svideo Split, i jeste, baš je lep, nego, hoćeš li sada manje da voliš Herceg Novi?“. „Neću”, rekla sam. „Pa lepši je Split od Herceg Novog, realno, rimska palata, veći je grad, lepša priroda, lepša je riva, surlaš im nije pojeo palme, imaju plaže bez divlje gradnje…?“ „Jeste”, rekla sam, „i ti znaš da je Anđelina Džoli (ili već neka žena, ubaciti ime po ukusu) lepša od mene, pa nećeš zbog toga manje da me voliš”. Stefan se smejao, a ja sam mislila o tome kako zaista Herceg Novi i ja ličimo po mnogo čemu.

Novi je zalivski grad, smešten u Boki, ali ipak za razliku od drugih gradova Boke gleda na otvoreno more. Tako i ja, često zarobljena u sopstvenim mislima od kojih neretko ne mogu da pobegnem, uvek, ipak, nađem makar jedan mali prozor kroz koji pobegnem na pučinu, i posmatram svoj život izdaleka, i mislim, sve je u redu, nema razloga za brigu jer su svi moji problemi samo jedna mala orada ili brancin, pre će biti brancin, u ovom velikom i otvorenom moru.

Zatim, novska riva zaista nije najlepša na svetu, ima lepih delova koji prolaze kroz stari grad, to su delovi mene koji se drže za sve ono lepo, nasleđeno i vaspitanjem stečeno. Zatim, postoji deo rive koji najmanje volim koji prolazi kroz Igalo, pored svih onih seljoberskih kafića koji atakuju mozak kakofonijom najrazličitije i uglavnom odvratne muzike, deo u kojem uprkos zakonu, na plažnom delu rive ima betonskih i aluminijumskih objekata, iako je na tom delu zabranjeno graditi. To je reon luna parkova i fast food-ova, onih parčića pice koji izgledaju da su nekoliko puta reanimirani i nekoliko puta umrli, koje ipak, valjda, na kraju neko pojede, kao što i sama u sebi imam neke delove teško svarljive, divljačke, nezgrapne i seljačke.

Zatim, posle plaže Žalo, ako se stisne nos i prođe onaj deo na kojem se nalazi kolektor za kanalizaciju, koji nekada manje smrdi, a nekada, recimo kada je južina, bogami smrdi dobrano, kao što i sama na neke svoje postupke ili misli moram da stisnem nos da bi ih prošla, dakle, kada se prođe kolektor, sledi čuveni Hotel Plaža, gigant osamdesetih, vrhunac arhitekture u to vreme koji svojim izgledom podseća na nekakav kalifornijski kompleks, pompezan i u to doba oličenje modernizma, danas obrastao u bršljan, u draču, posivele fasade i slomljenih stakala u kojima se u prolazu neretko ogledam i preispitujem. Iz godine u godinu izgledamo drugačije i Hotel plaža i ja – nekada oronulo, nekada romantično, retro, i uvek pomislim kako bih volela da neko kupi Hotel plažu, ali da ga ne sruši, ni slučajno da ga ne sruši, samo da ga sredi i vrati mu stari sjaj i slavu kakvu zaslužuje, kao što se i sama nadam da u nekom trenutku neću olupati sebe samu i izgraditi neku novu Milicu, nego da ću istrajati kroz sve svoje epohe, okrečiti fasadu i zameniti polomljena ogledala. Da neću odustati.

Nakon Hotel Plaže sledi deo rive, miran i tih, sa restoranima i porodičnim smeštajima, na čijim su plažama mirni ljudi sa decom, a iz restorana dopire prijatna muzika, baš onakva kakva ću i ja jednog dana postati, valjda, mirna i prijatna, porodičan čovek, normalna. Na samom kraju rive, simbolično, nalazi se Lazure luka, neka nova luka i kompleks u koji ne zalazim i o kojem ne znam ništa, on je za neke druge ljude koji će tek doći u grad.

Pored luke je starački dom, takođe gradnja iz osamdesetih sa belim kružnim balkonima, na kojima često vidim da se suše pamučne ogromne gaće, broja XXXL, one koje smo kao klinci zvali „bubrežare“, one u kojima ćemo, na koncu, svi završiti. A palme, palme su tu, poneka je preživela napad tog insekta, surlaša, druge su posečenih krošnji, ako se uopšte može reći krošnja za palmino drvo, pa sada stoje visoke i gole, kao bandere, kako se nekada i sama osećam. Za palme ne brinem, jer će nekada neko sigurno zasaditi nove.

Fotografije: Milica Vučković