Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Pouke iz prošlosti: Vidi pod: zaborav, pamćenje, priča

AUTOR: Mirjana Ognjanović 11 Jun, 2021
Pouke iz prošlosti: Vidi pod: zaborav, pamćenje, priča

Prema verovanju starosedelaca Australije i Okeanije, opstanak mrtvih u njihovom svetu zavisi od sećanja živih. Uprkos tome, s vremena na vreme dođe trenutak kada mrtvi ipak napuštaju svoj svet (koji je paralelan sa svetom živih) kako bi sišli u donje krajeve, u mesta zaborava. Te predele nazivaju paklom. Zaborav je dakle – pakao.

Dobro došli u pakao onda! Imajući u vidu da je velika većina Zemljana danas nezamislivo zaboravna i da sve snage ulažemo u sećanja (memoriju), koja skladištimo na nepouzdanim mestima i u spravama što munjevito zastarevaju, možemo slobodno da se zabrinemo i za sopstveni život, kao i za život predaka. I da zaključimo: pakao nisu drugi, nego mi sami. Zaboravni i izlapeli, prinuđeni na ritam koji nam ne odgovara.

Gabrijela Posum Nunguarail, Bakina zemlja

„Ubrzanje pogoduje brisanju pamćenja. To je, bez sumnje, jedan od najbolnijih problema naše civilizacije“, rekao je Umberto Eko u slavnoj knjizi intervjua Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga koju je svojevremeno u prevodu Miodraga Markovića na naš jezik objavio Gradac. Ovu dragocenu i proročku knjigu intervjua Eka i Žan-Kloda Karijera, koja se pojavila u ovdašnjim knjižarama 2009. godine, danas je teško naći. Rasprodata je odavno i prepuštena eventualnom sećanju zaboravu sklonih čitalaca.

„S jedne strane“, kaže Eko, „smišljamo brojna oruđa kako bismo sačuvali to sećanje, koristimo sve vrste zapisa, sve mogućnosti za prenose znanja, što je sigurno značajan napredak u odnosu na vremena kada se moralo pribegavati mnemotehnici, posebnim tehnikama za bolje pamćenje, jer čoveku naprosto nije bilo dostupno sve što je trebalo da zna. Ljudi su se tada mogli pouzdati jedino u svoje pamćenje. S druge strane, nezavisno od propadljive prirode ovih oruđa, moramo priznati kako i sami nismo nepristrasni u pogledu kulturnih dobara koje stvaramo.“ 

Ko zna? Možda zato što više nismo u mogućnosti da definišemo šta je to kultura, i veština pamćenja se sve manje neguje. Zato je zanimljivo da su Aboridžini još od davnih vremena imali kult pamćenja, te su posebno poštovali i sećali se svojih predaka kao svojevrsnih bogova. U stvari, smatrali su ih stvoriteljima sveta. Kako su to preci stvorili svet? Hodali su zemljom i glasno uzvikivali nazive svega što su susreli na tom putu. A putovanju su dali predivno ime: „Vreme snevanja“. Saopštavanje imena stvari predstavljalo je najlepši san koji i danas oživljavaju u svojim najvažnijim obredima.

Inače, mnemotehnički postupci služe se slikom nekog grada ili palate (otuda naziv „palata memorije“) čije se prostorije vezuju za stvari koje treba upamtiti. Ovaj način vežbanja pamćenja bio je poznat i u drevnoj Grčkoj, kao i u srednjem veku. Međutim, postoji delotvornija tehnika pamćenja koja se savremenim naučnicima ukazuje kao mogućni spas za današnjeg zaboravnog čoveka. Te tehnike vezane su upravo za život australijskih starosedelaca.

Edvard Blitner, Mimi duhovi – čarobni par (iz privatne zbirke aboridžinskog slikarstva)

Grupa australijskih naučnika uporedila je već pomenutu mnemotehničku metodu sa novootkrivenom aboridžinskom. A taj način se ispostavio kao neuporedivo delotvorniji od „palate sećanja“. U čemu je razlika, odnosno prednost aboridžinskih metoda? I oni informacije koje treba zapamtiti povezuju sa nizom fizičkih mesta, ali obavezno uz opise obeležja pejzaža. Osim toga, predmete označavaju i povezuju pričama koje prepričavaju. Te izmišljene priče smeštaju ljude i predmete na određena, upečatljiva mesta i čine ih nezaboravnim! Pripovedanje zapravo čini srž pamćenja. Reč je o tradiciji staroj bar 37 hiljada godina.

U tri grupe su australijski naučnici podelili studente medicine u sklopu opita o tehnikama pamćenja. Trebalo je da po redu zapamte nazive dvadeset vrsta leptira. Jednu grupu podučavali su tehnici palate pamćenja, druga grupa nije imala nikakav „trening“, dok je treću domorodački vaspitač izveo u šetnju. Pričao im je priče i anegdote o leptirima koje je navodno video u kampusu. Ishod je mogućno naslutiti: najviše leptira, i to po tačnom redosledu, upamtili su oni studenti koji su otišli u šetnju sa starosedeocem! Niko od njih nije potražio pomoć Gugla, premda je i to bila jedna od mogućnosti.

„Naša prošlost je naše pamćenje“, napisao je Horhe Luis Borhes, objašnjavajući na taj način dragocenost pamćenja. Pokušajmo da se izvučemo iz pakla zaboravljanja. Ne prepuštajmo suviše često naše pamćenje pretraživaču interneta. Setimo se Enciklopedije mrtvih Danila Kiša! Setimo se Aboridžina. Kakve su koristi oni imali od dobrog pamćenja?

To ne možemo znati! Nismo doživeli „Vreme snevanja“. Uostalom, dobro pamćenje nema baš uvek veze sa prepredenošću i lukavstvom. To su neke druge tehnike.

Naslovna fotografija: Mulijatingki Marni, Cadani – Pujiman (iz privatne zbirke aboridžinskog slikarstva, Melburn, Australija)