Dejan Bućin: Dopuštam da lik vodi mene, a ne ja njega i dajem mu prostora da me iznenadi
Često se čuje zamerka da ovdašnjim filmovima (a sada i serijama) paradira jedna ta ista grupa glumaca i glumica, poput nekakvog hitrog interventnog odreda uvek spremnih i voljnjih; sve i da je zbilja tako, tu i tamo se desi i poneki otklon od takve prakse. Evo, film Nečista krv – Greh predaka Milutina Petrović, proistekao iz scenarija znamenitog Vojislava Nanovića i proze voljenog Bore Stankovića, donosi nam priliku za pomnije upoznavanje sa glumačkim potencijalama novih lica – tu su Teodora Dragićević, Aleksandar Ristovski…, ali i Dejan Bućin, mlađi glumac srpskog porekla i nemačke adrese i postignuća, u ulozi napaćenog Vladike Mirona. Sa Bućinom kojim smo porazgovarali upravo tim povodom i na te, striktno glumačke teme.
Kako je došlo do ovog angažmana u Nečistoj krvi…?
Igrom slučaja pre 12 godina imao sam priliku da upoznam Gorana Stankovića iz This&That produkcije na filmskom festival u Berlinu, sa kojim sam ostao u povremenom kontaktu. Početkom prošle godine dobio sam poziv od Gorana, koji mi je predstavio projekat i zamolio da snimim e-kasting, odnosno dve scene iz tadašnje verzije scenarija. Neizvesna situacija izazvana pandemijom tada je predstavljala prepreku mom dolasku u Srbiju, pa je usledilo onlajn upoznavanje sa Milutinom Petrovićem i Snezanom van Houwelingen, kao i dalji razgovori o mogućoj saradnji na ovom projektu. Počekom leta iskoristio sam prvu priliku za dolazak u Beograd, kada je došlo do finalizacije pregovora o saradnji.
Pošto si ovdašnjoj publici do ovog trenutka nepoznanica, kako bi nam predočio svoj profesionalni glumački put?
Nakon završene gimnazije u Frankfurtu put me je odveo na pozorišnu akademiju u Minhen. Vec na trećoj godini studija glume 2008. godine usledio je poziv čuvenog Berliner Ensemble-a, nekadašnjeg Brehtovog pozorista, gde započinjem svoj prvi profesionalni angažman. Tokom četiri godine angažmana dolazi do saradnje sa svetskim priznatim rediteljima poput Petera Stajna i Roberta Vilsona, kao i brojnih gostovanja po svetu – od Perta u Australiji, preko Hongkonga i Seula, pa sve do Sao Paola i Njujorka. Nakon stalnog angažmana odlučujem se za budućnost kao slobodan umetnik i nastavljam da radim samo na pojedinim pozorišnim projektima, kako bih se posvetio i radu na filmu. Pored daljih nastupa kao gostujući glumac u Berliner Ensamble-u, usledile su saradnje sa Maxim Gorki Teatrom u Berlinu, Thalia Teatrom u Hamburgu kao i sa Münchner Kammerspiele iz Minhena. Beogradska publika imala je priliku da me upozna na BITEF-u 2015. godine kroz internacionalno zapaženu predstavu Common Ground, temaski vezanu za bratoubilački rat u Bosni i raspad Jugslavije posmatran kroz prizmu samih glumaca, mahom sa naših prostora, i njihovih životnih priča.
Pored pozorišta, raste iskustvo i ljubav prema radu na filmu. Tu su uz nemačke, pre svega internacionalne produkcije koje obeležavaju moj dalji put. Među prvim manjim iskustvima je francuski film Lepotica i zver reditelja Kristofa Gansa, a tokom godina su rasli izazovi. Izdvojio bih možda projekat 7 Miracles, VR film nove tehnologije, nagrađen na Raindance festivalu u Londonu, kao i seriju Carnival Row, gde uz Karu Delavinj i Orlanda Bluma igram vilenjaka u stim-pank stilu. Za sada mozda najveći izazov je svakako saradnja sa Terensom Malikom na filmu Way Of The Wind, čiju premijeru sa nestrpljenjem očekujem.
Kako bi ocenio svoje glumačke pozicije i mogućnosti po pitanju dalje karijere u Nemačkoj, za koju si mahom vezan?
Uz dosta truda, a i nesto sreće, dugogodišnjim radom u nemačkim pozorištima uspeo sam da izgradim određen status i ugled u toj sferi glumačkog sveta, a nastojim da nastavim i putem kojim sam zakoračio i u sedmu umetnost. Nemačka će za sada svakako ostati glavno životno i poslovno odredište, iako sam poslednjih par godina uplivao i u internacionalne vode. Nadam se da će moja putanja ostati konstanta ili pak imati uspon sa interesantnim projektima.
Da li barem povremeno osećaš identitetski raskorak, tu podvojenost, kao neko ko glumi u Nemačkoj, često na drugom jeziku osim maternjeg? Znamo koliko je važno glumačko oruđe upravo jezik.
Identitetski raskorak je prisutan uprkos činjenici da sam gotovo tri četvrtine svog života proveo na nemačkom govornom području, samim time mi je nemački poput maternjeg jezika – ako ne i jači. No i dalje delimično u sebi osetim pripadnost i mentalitet ovih prostora, bez obzira na društvene okolnosti u kojima dugi niz godina živim. Obrnuto vidim sličan fenomen – uticaj dugogodišnjeg života u Nemačkoj koji je ostavio trag i ponekad me čini strancem u rodnom Beogradu. Sticajem okolnosti i engleski jezik je sve prisutniji u mom radnom životu, tako da ponekad dođe do mešanja misli, jezika i reči.
Ovde dolazimo i do nužne tačke – i tvog učešća u novom filmu velikog Terensa Malika…
Na žalost, jos nisam u poziciji da govorim o novom ostvarenju Terensa Malika. Svakako se radi o veoma posebnom filmu i mega-poduhvatu, kakav se retko viđa. Uveren sam, da će karakteristična estetika Terensa Malika u kombinaciji sa neviđenim pejzažima i lirikom biblijske priče ostaviti publiku bez daha. Iz privatnog ugla, interesantna činjenica je da sam se baš na ovom snimanju upoznao sa kolegom Feđom Štukanom, kojeg sam pola godine kasnije susreo na snimanju ove Nečiste krvi.
Da se onda vratimo na Nečistu krv…, kako je izgledao ovaj tvoj susret sa prozom i svetom Bore Stanković, budući da pretpostavljamo da si je čitao i ranije, takoreći „u civilu”?
Dela Bore Stankovića, u zavisnosti od životnog perioda i konteksta, se pri svakom čitanju iznova doživljavaju i shvataju. U pripremi za snimanje, pored scenarija Voje Nanovića, posvetio sam se i originalnoj drami Tašana, koju do tog trenutka nisam poznavao. Pristup ovakvim tekstovima je itekako drugačiji kada se radi u sklopu glumačkog zadatka. Kroz profesionalnu prizmu gledano, detaljnije se zalazi u kontekst priče, secira svaka replika i misao lika, a između redova traži ono nedorečeno i nezapisano, sto bi bilo interesantno za filmsku adaptaciju. Na taj način, Stankovićevi tekstovi otvaraju drugačije sfere i dozvoljavaju glumačku poistovećenost.
A da li je bilo dovoljno prostora za ono što si ti naumuio da uradiš sa likom izmučenog vladike na očiglednom raskršću života i koji ti je aspekt njegovog lika bio najvažniji i najprimaljiviji?
U samoj pripremi i na pocetku procesa sam u razgovoru sa Milutinom Petrovićem kao i Anđelom Jovanović pokušao da grubim crtama skiciram Mironov lik i time zadam sebi kako formalni tako i sadržajni okvir. Unutar tih nekoliko orijentacionih tačaka, nastojao sam da ostavim dovoljno slobode da uloga zaživi kroz same scene i saradnju sa kolegama. Time dopuštam da lik vodi mene, a ne ja njega i dajem mu prostora da me iznenadi. Mironov lik, njegov konflikt i tragedija, kao većina Stankovićevih likova, dali bi dovoljno srži za celovečernji film.
Kako si se snašao u toj Nanovićevoj i Petrovićevoj postavci isterna – vesterna po meri istoka, naše baštine istoka?
Ta premisa mi se dopala od početka, iako mi se na prvi pogled lik Vladike nije uklapao u taj svet, a kamoli da pištolj dospe u njegove ruke. Vremenom sam shvatio da se ne radi o dendizmu, vec o načinu filmskog pripovedanja. Pored Petrovićevog režijskog pristupa, tom donekle novom žanru isterna doprinela je i izvanredna veština direktora fotografije Erola Zubčevića, koji je preciznim posmatranjem uhvatio prave trenutke i u radu sa svojim timom pobrinuo se da ovaj film dobije određeni estetski šmek.
Dosta scena deliš sa Anđelom Jovanović. Kako je izgledala ta saradnja i kako je izgledala i transgeneracijska saigra sa vidno iskusnijim Bjelogrlićem sa kojim si počesto u kadru i u filmskom „klinču“?
Anđela je veoma energična osoba, koja je svoju snagu vešto preusmerila na ulogu i time joj pored nežnih i mirnih momenata dala i jačinu i prkos mlade žene na putu empancipacije. Taj dinamičan spoj je mom liku dao dovoljno goriva da plamen čežnje i žudnje pretvori u inferno. Isto tako, Anđela je i kao kolegijalni partner i mimo glumačkog oruđa ostavila jak utisak. Sličan dojam sam imao i o mnogo iskusnijem Draganu Bjelogrliću. Njegovu odanost i posvećenost ovom poslu, a u ovom slučaju i liku Hadži Trifuna, posmatrao sam veoma rado i sa velikim poštovanjem. U saigri smo često, u sklopu uloga i scene, i bez dijaloga uspeli da stvorimo dinamiku i tenziju između dva lika. Taj konfliktni odnos je, doduše, postojao samo kada se čulo „Akcija“.
I šta sada, na čemu radiš, šta već imaš dogovoreno, da li su u ovom kratkom međuvrenu krenule da pristižu ponude za nove uloge u Srbiji?
Nadam se da će ova uloga biti samo prva u nizu i da će mi se uskoro ukazati prilike za neke nove projekte na domaćoj filmkoj sceni. Za sada se moj profesionalni put nastavlja u Nemačkoj, a očekujem i neke internacionalne projekte. Krajem ove godine ću se posvetiti i jednom malom ličnom filmskom poduhvatu, koji će zahtevati punu pažnju i angažovanje.
Naslovna fotografija: © Bernhard Musil
