Pouke iz prošlosti: Vino za skorojeviće i stručnjake

Iako ističe da su u životu, pa tako i u umetnosti, najvažnije nijanse, italijanski reditelj i pisac Paolo Sorentino ipak u svojim delima često saopštava nešto što liči na konačnu presudu. Na primer, da se skorojevići i novopečeni bogataši mogu prepoznati po tome što se sa bljutavom lakoćom upuštaju u rasprave o kvalitetu i drugim osobenostima najboljih vina, kao da im je to neka društvena snobovska obaveza. Vino je tema u kojoj se takoreći i sami „penušaju“! Smatraju li da je to izraz finoće? Ili mudrosti? U svakom slučaju, Sorentino (čiji novi film „Bila je to Božija ruka“ uskoro očekujemo) u knjizi „Svi su u pravu“, crnohumorno zaključuje: „Novi bogataši su opasniji od nacista.“

Poznato je da se do zvanja enologa stiže isključivo obrazovanjem, odnosno završenim fakultetom poljoprivrede, smer enologije. Ovi stručnjaci na naučni način izučavaju vina. Postoje i drugi poznavaoci. Njih nazivaju somelijerima. Doslovan prevod ove francuske reči znači da je to osoba koja služi vino. Ta činjenica podrazumeva da je somelijer takođe i dobar poznavalac vina, kao i njegov čuvar. Čovek koji može da pruži pravi savet kada je reč o ovom alkoholnom piću.

Prvim somelijerom, bar prema dostupnim pisanim tragovima, smatra se jedan Italijan, Sante Lanćerio, istoričar i geograf, ali upamćen i kao vinar pape Pavla III, čiji je pontifikat trajao od 1534. do 1549. godine. Lanćeriova dužnost bila je da nabavlja i odabira vina za papu, ne samo kada ovaj boravi u sedištu Katoličke crkve, već i kada je na putu. Tako su za njim ostale beleške o vinima toga vremena. Da je bio izvanredan poznavalac, Sante je pokazao u pismu upućenom kardinalu Gvidu Askaniju Sforci, koje sadrži recenzije 53 različita vina. Ovi opisi predstavljaju prvi primer italijanske vinske proze, premda je ono od davnina pominjano u mnogim književnim delima. Pored ukusa i arome, Sante je opisivao i boju, kao i druge osobenosti drevnog pića. Hvalio je malvaziju, kao i toskanska vina – „vernačo“ iz San Đeminijana (vino koje pominje čak i Dante) i „nobile“ iz Montepulčana. Taj prvi somelijer koristio je izraze i prideve koji se i danas mogu naći u tekstovima enologa: suvo vino, jako, zrelo, okruglo…

„Najviše volim da pijem vino koje drugima pripada“ – govorio je grčki filozof Diogen (413–323 pre nove ere) za koga se tvrdi da je živeo – u buretu! Inače, vino je starije nego što se misli. Mnogima verovatno pred očima iskrsavaju slike raskošnih banketa rimskog plemstva. Međutim, krčazi za vino još iz doba neolita pronađeni su na planinama Zagros u današnjem Iranu: stari su oko 7000. godina i u njima se nalaze tragovi fermentisanog grožđa. Tri stotine kilometara severnije, arheolozi su pronašli prese za grožđe i bokale za vino stare bar 4000. godima. Da je neko od današnjih vinopija tada prisustvovao degustacijama, verovatno bi bio zapanjen, budući da je slast vina bila najcenjenija osobenost. Alkohol na stranu, ali vino je bilo poput najslađeg soka. U stvari, takva su bila najcenjenija i najtraženija.

U ranom periodu proizvodnje, ovo piće je bilo rezervisano za više staleže. Drugim rečima – za elitu, dok je narodu ostavljano pivo. Ispijanje vina (baš kao i danas, kada je reč o onim skupocenim) označavalo je potvrdu visokog društvenog statusa. Vino su voleli i Kelti, iako su ga po svoj prilici uvozili sa juga. Zanimljivo je da su ga pile sve klase tog naroda, čak i oni koji su živeli izvan zidina utvrđenja. Ipak, istini za volju, tragovi u posudama više upućuju na hranu i mleko.

„Brzo mi donesite krčag vina, pa da nakvasim misli svoje i nešto mudro prozborim“ – pisao je starogrčki komediograf Aristofan. Eh, kada bi vino uvek donosilo mudrost. Svakodnevica nas uči da je mudrost retka pojava, te da vino, na žalost, često ne može da pomogne. Čak ni ono je najbolje, koje je Robert Luis Stivenson nazivao „poezijom u boci“. Zato se čini da reči Bleza Paskala najbolje odgovaraju današnjim prilikama: „Premalo i previše vina. Ako mu ga ne daš, on neće moći da nađe istinu. Ako mu ga daš previše, takođe.“

A i klimatske promene kojima upravo prisustvujemo, naravno, menjaju ustaljena pravila među vinarima. Inače, za jednu bocu od 0,75 litara, potrebno je 1,2 kilograma grožđa (pod uslovom da je vino prirodno). Italijani, Francuzi, Španci, poznati proizvođači vina, sada su u nevolji jer grožđe zbog novonastale tropske klime, vreline i vlage – prerano zri. Ali zato vinogradi u Velikoj Britaniji, Švedskoj i Norveškoj doslovno cvetaju. Ništa više nije kao pre, mada se vinska staza svakako nastavlja, A da se putevi menjaju govori i legenda iz Abruca, odnosno o njihovom ,,montepulčanu”. Priča se da Hanibal, veliki kartaginski vojskovođa, poznat po tome što je prešao Alpe na slonovima, ne bi uspeo u tom poduhvatu da sa sobom nije poneo vino iz današnjeg Abruca kojim je okrepio svoju vojsku. Istim ,,lekom od grožđa“ ponudio je i konje, a oni su odmah ozdravili od konjske šuge!

Fotografije iz naslovnog kolaža: Hedonista – slika Slavka Krunića, Sante Lanćerio – izvor Wikipedia