Pouke iz prošlosti: Ljubaznost, kako to nepoznato zvuči!

Još jednom obeshrabrena i duboko razočarana zbog ko zna kojeg po redu otrovnog i otvorenog izraza međuljudske neljubaznosti, setila sam se slavnih reči pisca Henrija Džejmsa: „U životu čoveka, tri stvari su važne: prvo, da bude ljubazan; drugo, da bude ljubazan; i treće – da bude ljubazan.” Očigledno težak, a možda i nerazumljiv način ophođenja u ovoj sredini. I ne treba biti profesionalni psiholog pa naslutiti da ovaj netalenat za ljubaznost može lako da nam zagorča i ogadi život. Do nesagledivih granica.

Pitam se: kada to naučimo da budemo tako neljubazni, osorni i drski? Nevaspitani.

Nije baš neposredan odgovor, ali možda može da posluži. Naime, među starim porodičnim predmetima, pronašla sam malu plavu knjižicu. Đačku. Pravila o vladanju učenika bila su štampana na čak deset strana predratnog školskog dokumenta u platnenom povezu. Na naslovnoj strani je, pored grba Kraljevine, latinicom i ćirilicom pisalo „Đačka knjižica“ (odnosno, „Dijaška knjižica“); pravilnik je sadržao 48 članova. Već prvi je davao ton i nagoveštavao prirodu onih preostalih:

„Učenici se moraju vladati u školi i van nje onako kako dolikuje vaspitanoj omladini i kloniti se svega što bi bilo štetno za njihov ugled, zdravlje i dostojanstvo“.

Dostojanstvo?

Član dva je  bio posebno jasan:

„Učenici treba uvek da govore istinu i da su iskreni, skromni, pažljivi i nadasve ljubazni prema svakome. Laganje, pretvaranje i neiskrenost nisu dostojni učenika.“

Kao što je mnogima poznato, učenici su nekada imali svoje uniforme i niko stoga nije mogao posebno da se istakne „teranjem mode“. O tome je govorio član pet pravilnika koji je davne 1931. godine potpisao ministar prosvete, gospodin B. Maksimović:

„Odelo učenikovo mora biti uvek uredno i skromno i mora u svemu odgovarati školskim propisima o odevanju učenika (kape, kecelje i dr). Zabranjena je upotreba sredstava za ulepšavanje lica, kao i nošenje svih nepotrebnih ukrasa“.

U koje vreme mora dete da se vrati kući? Odgovor zavisi od stava roditelja. Danas zvuči kao vic, ali pre Drugog svetskog rata o tome je brinulo Ministarstvo prosvete, a propis kada će ko posle šetnje kući donosi ministar prosvete, ponekad i direktor škole.

„Zabranjeno je učenicima zadržavanje na ulicama zimi posle 19, a leti posle 20 časova, sem po nekoj potrebi koju učenik ima dokazati potvrdom roditelja ili staratelja. Direktor može ovo zadržavanje po ulicama produžiti ili skratiti prema mesnim prilikama“, nalagao je član trideset. 

Da bi bilo jasno kako je knjižica vrlo bitan dokument, neka vrsta lične karte za maloletne osobe, član četrdeset šest nalagao je da je „učenik dužan stalno nositi sa sobom svoju đačku knjižicu i na zahtev svake vlasti pokazati je radi legitimisanja“.

U sledećem odeljku knjižice bio je štampan čitav niz zahteva škole u odnosu na đake, tačnije: „Šta škola očekuje od kuće svoga učenika“. Očekivanja škole bila su bezuslovna i velika u odnosu na učenike, ali i njihove rodielje.

„Ne može biti dobra za učenika ako njegovi staratelji ne gaje potpuno poverenje prema školi“, pisalo je.

„U interesu je vaspitanja i razumno je nemati slepo poverenje prema svome detetu, jer ono po prirodi svojoj i kad je najbolje, još ne razlikuje uvek i u svakom trenutku laž od istine, dobro od zla, dopušteno od nedopuštenoga, zdravo od bolesnoga.“

A zatim i: „Učenik nije smeo imati pri sebi novaca kojima bi raspolagao prema svom nahođenju, ne polažući nikome računa. Morao je da bude besprekorno čist, uredan, da nikada ne bude besposlen i da se navikne uživati u zdravom naporu rada i razumnog zanimanja, jer samo napor razvija snage i dalje delo; da prema svakom, mlađem ili starijem uvek bude ljubazan i uslužan, budući da je to dužnost čoveka prema čoveku, bližnjeg prema bližnjem; da bude skroman – jer skromnost znači razumnost i da ima jasnu svest o beskrajnom polju ljudskoga neznanja; da bude uzdržljiv i savlađuje afekat, jer je to prva odlika kulturnog čoveka i znači snagu; da preko njegovih usana nikada ne pređe ružna ili skaredna reč; psovka sramoti i ponižava čoveka i narod kome pripada, da uvek bude gotov pomoći dobro i sprečiti zlo; da drugu uvek bude veran drug u dobru, ali ne u zlu, jer drugovanje u zlu izopačava drugarstvo…“ I tako dalje. Sledila su podrobna uputstva za čuvanje zdravlja. Kao i za vladanje u vreme zaraznih bolesti!

Možda će se neko upitati: da li je život u ovoj sredini nekada bio suštinski drugačiji? Ne u pogledu istorijskih prilika, već u načinu kako reagujemo na prostotu…

U svakom slučaju, kratki zapisi iz đačke knjižice pre devedeset godina neobično zvuče u vreme početka jedne vrlo neobične školske godine. Zar ne?

Fotografije za naslovni kolaž: Klečanje na kukuruzu, najčešći način kažnjavanja u školama u Srbiji u 19. veku (eksponat Pedagoškog muzeja u Beogradu ), izvor Wikipedia; Platonova Akademija – filozofska škola, mozaik, Pompeja, izvor Wikipedia