Gistro priče: Mira i Pera Forever

Popodnevni saobraćajni špic. Radni dan usred nedelje. Sedeo sam u parku u Nemanjinoj ulici. Na slušalicama mi je svirao Brajan Ino, pojačan do daske. Oni kojima je poznata njegova muzika, znaju da je tiha, klavirska, repetitivna, ambijentalna. Taj zvuk iz mojih slušalica je bio potpuno u suprotnosti sa bukom nervoznih vozača u Nemanjinoj. Oduvek sam se ložio na kontraste.

Uprkos svim tim ljudima u špicu, iz kojih je više kuljao bes nego tuga, Nemanjina je bila nekako melanholična tog dana. Doduše, ona mi deluje tako pretežno svakog dana. Tu je zgrada Vlade, ona iznutra sigurno smrdi, ku’ćeš veći razlog za tugu? Tu je i razrušeni generalštab. Nalazi se usred administrativnog kvarta, između objekata od državne važnosti. Zbog toga se čak ni ovi pijani dunđeri bez stila ne usuđuju da na njenom mestu sagrade tržni centar u koji bi se ugradili. A kad ne možeš da se ugradiš u zdanje koje će praviti pare, onda ruina stoji više od dve decenije. Dno Nemanjine i onaj džirlo spomenik na žiru, neću ni da spominjem.

To je uticalo i na moje raspoloženje. Očas posla melanholija uđe u veselog čoveka. Krilo mi se negde. Što od zgrada, što od ljudi koji su tu prolazili, što od svojih misli. Dok sam setnog pogleda posmatrao sav taj nesklad, pokušavao sam nekako da se sakrijem između dugih Inovih klavirskih pasaža. Ali džaba, nije bilo moguće. Ona me je pronašla.

Bila je obučena svečano, kao da je krenula na gospel u neku američku crkvu. Dugi svetli sako, svetle pantalone, cipele od zmijske kože, pramen smeđe kose preko oka i osmeh koji je potpuno anulirao čemer Nemanjine. Nije rekla ništa posebno. Nije ni morala, sve sam znao. Znao sam da se ispod te Gaudijevske fasade krije nemir, nezadovoljstvo, izgubljenost i želja za bekstvom. Ne nužno onim fizičkim. Znao sam da ta ramena nose ruševine sijaset spaljenih mostova i pamte datume svakog pogrešnog skretanja na onim raskrsnicama koje nas formiraju. Neki ljudi uopšte ne moraju mnogo da kažu kako bi ti mnogo rekli. Ništa nije tako kako izgleda. Čak ni Nemanjina nije očajna baš na prvi pogled.

Nisam imao mnogo izbora osim da se vratim Brajanu Inu. Odjednom više nisam želeo da se krijem između njegovih melodija za aerodrome. Prijale su mi. Zapravo nije mi se više nigde krilo. Tu sam, u ubogoj Nemanjinoj, ubogi ja, sa ubogim mp3 plejerom marke Agptek, na ubogoj drvenoj klupi u koju je neko urezao „Mira i Pera Forever“. Moja fasada je daleko od Gaudijevske, ali je moja. Nemam problem da neko misli da ona govori sve o meni. Uostalom, dve trećine ljudi i ne vidi nigde ništa osim fasada. Ljudi su ionako mahom idioti.

Brajan je malo jače stisnuo one klavirske dirke. I dalje je to bila ambijentalna muzika, ali melodija koju je u tom trenu svirao zvučala je sanjivo. Kako je sunce uveliko zalazilo iza onog ružnog solitera u Sarajevskoj i kako je bilo vreme popodnevne dremke, ta njegova kompozicija se savršeno uklopila. Možda sam i ja sve samo sanjao. Otvorenih očiju. Tu, na klupi u Nemanjinoj, na koju je neko urezao „Mira i Pera Forever“ i zaokružio srcem kog je probola Amorova strela.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča