Kikiriki, semenke, sport za zube: To od rođenog oca nisam očekivao
Ušavši juče u svoju omiljenu kafanu, sama, jer su svi moji prijatelji odavno ručali ili večerali jer svi završavaju sa poslom u neko dogledno vreme, „jeo je i onaj ko je ovce izgubio“ što bi rekla moja baba, ušavši, dakle, u svoju omiljenu kafanu sinoć, sela sam za svoj omiljeni sto. Pozdravila sam se sa svojim omiljenim konobarom, čika M, koji mi je odmah, a da ništa nisam rekla, primakao viljamovku i čašu vode. Opuštala sam se nakon napornog radnog dana i gledala naokolo ljude, to je ono što, zapravo, najviše volim da radim.
Bilo je svega par stolova, i za njima gospoda, nijedne žene nije bilo. Primetila sam dva gospodina koja, čekajući ćevape i ispijajući pivo, najžustrije razgovaraju od svih prisutnih. Krajičkom oka (uveta tačnije, ali nekada imam osećaj da očima čujem) slušala sam njihov razgovor. Bila je to polemika o političkim režimima u našoj zemlji proteklih nekoliko decenija, od komunizma, preko skidanja petokrake sa skupštine pa do danas.
Kao što je u našem narodu znano, na svakom ručku, kafi ili slavi, priča se o politici – naizgled, ništa neuobičajeno. I gospoda su, eventualno, primetila da prisluškujem njihov razgovor, iako to nije bio prisluškivanje u pravom smislu reči, budući da je kafana bila prazna i muzike nije bilo, neminovnost je da sam čula o čemu razgovaraju, pa tako, nisam mogla da sakrijem reakcije i da se ne nasmejem kada mi je nešto bilo smešno. Gospoda su, dakle tako, eventualno primetivši da ih prisluškujem, neznatno promenila ton razgovora, čini mi se da su pričali glasnije da ih bolje čujem, oslovljavajući, odjednom, jedan drugoga punim imenom i prezimenom, menjajući iskaze, zaoštravajući teze. To me je podsetilo na jedan nemili događaj, iz kojeg pamtim jednu sjajnu anegdotu.
Naime, pre dve godine S. je imao udes na motoru. On je bio dobro, prošao je bez posledica, ali smo ipak morali da provedemo dan u Urgentnom centru. Urgentni je, kao i uvek, bio dupke pun ljudi u nevolji – to je bilo u doba pre pandemije. Bilo nas je gotovo stotinu u tim hodnicima. Hodajući tako od vrata do vrata, od jednog do drugog skenera i pregleda različitih doktora, proveli smo sigurno dva, tri sata. Svako ko je bio povređen bio je u pratnji nekoga svog, bližnjeg, kao što je S. bio u pratnji mene.
Svaki put kada bi S. izašao iz neke ambulante, pitala bih ga šta je bilo, šta kaže doktor, i tako od doktora do doktora, od pregleda do pregleda. To su činili i ostali bližnji svih ostalih povređenih, pa smo tako, mi bližnji, čuli dijagnoze i od svih drugih pacijenata, ne samo od naših bližnjih. Među nama je čitavo vreme bio jedan mladi Ciga koji je, sam, nesrećnik, hodao tim hodnicima razbucane glave, po kosi i licu je imao skorelu krv. Lako je zaključiti sada iz teksta ono što je i sam Ciga zaključio nakon nekoliko sati provedenih u Urgentnom – da njega ama baš niko nije pitao šta mu je i kako mu je.
U jednom trenutku, izašavši iz neke od ambulanti, stao je nasred hodnika pognute glave. Posle dugog ćutanja, na trenutak se ispravio i rekao naglas – „To od rođenog oca nisam očekivao…“, a zatim se ponovo pogurio. Naravno da niko od prisutnih nije odreagovao, svi su ćutali, pa je nakon par minuta on ponovo promolio glavu i rekao – „Da me rođeni otac udari flašom u glavu, to nisam očekivao…“. Nažalost, čak ni tada se niko nije nadovezao, niko ga nije priupitao za detalje ili mu pokazao bilo kakvo saosećanje za tu nepravdu koja mu se dogodila.
Možda je jasno već sada kakve veze događaj iz Urgentnog ima sa gospodom iz kafane, ali ako nije, potcrtaću. Svaki put kada čujem da neko nešto priča naglas, ali u tom govoru nije sadržano samo ono što bi sagovornik trebalo da čuje, već i ono upućeno nama, široj publici i prisluškivačima, ja se nasmejem i pomislim – „To, od rođenog oca, nisam očekivao!“. Završila sam sa večerom i ostavila gospodu da na miru razgovaraju.
Naslovna fotografija: Unsplash
