Ivan Tokin: Valjda
Ovih dana se često vozim između njiva, livada i salaša, u ravnici sam, tu spavam, tu mi je mesto trenutno. Pored glavnog puta kojim se vozim svakog jutra uvek vidim iste pse, njih desetak. Sve džukele, mešanci, okretni, vispreni i uglavnom ružni, mada su meni najlepši na svetu, ali objektivno, ružni su, što se kaže – Ne znaš šta je Bog stvorio. – Eto takvi su to psi.
Oni nemaju nigde nikoga, to je jasno, osim jedni druge, i svi su tu, zajedno. Igrom slučaja znam već generacije pasa koji se motaju po ovom delu ravnice. Svi su isti. Nemaju pojma šta će sledeće da se desi, nema debelih, dakle nije uvek jasno šta će da se jede i da li će da se jede. Neki su više, a neki manje agresivni.
Ovog puta dok sam tu, kažem vam, u isto vreme svakog jutra, na istom mestu, imamo neka svoja posla. Neko tu baca nešto što oni mogu da jedu, spakovano u kese. U jarku su pored puta i jedu, cepaju one kese i pomalo se otimaju oko najboljih komada i igraju se, valjda, a ja prolazim. Jednom sam stao da bolje vidim šta tačno rade, izašao sam iz kola i odmah sam se u njih vratio, jer oni uopšte nisu raspoloženi za moj turizam, nisu mi ostavili mesta da sumnjam u to.
Jutros se nisu otimali, ni igrali, izgleda da je bilo dovoljno svega, možda i previše, svako je sedeo ili ležao pored svoje gomilice i jeo. Kad sam se vraćao, vidim prebacili su se na drugu stranu puta, sunce je peklo koliko može u ovo doba godine, a oni su ležali, kao pobacani s visine, kao mrtvi, na onom suncu, mirni. Stao sam i izašao iz kola da ih vidim izbliza. Samo jedan, najveći, valjda šef, digao je glavu, ali samo glavu, ostatak tela mu je ostao nepomičan, pogledao me i nastavio da spava. Još dvojica su podigli glave, ali nisu gledali mene, nego šefa, pa ga poslušali.
Naslovna fotografija: Unsplash