Nisam to što misliš: Kritika filmova „Crvena poternica“ i „Neka druga ti“

U slučaju ponude i dalje zadivljujuće vitalnog Netfliksa postojano cveta onih vazda poslovičnih hiljadu cvetova, naglašavajući, naravno, duboko promišljen pokušaj konstantne demokratizacije kataloga novih i novih sadržaja, po sistemu „za svakoga – sve“.

Tako smo u samo par dana nedavno sa te adrese dobili dva premijerna filma, međusobno drastično raznorodna, koje, pak, ujedinjujue motiv skrivenih ili lažiranih identiteta. A Crvena poternica (Red Notice) i Neka druga ti (Passing) pomenuti motiv rabe sa pozicija ličnih preferenci i potreba ključnih autora, prvi u smislu stvaranja razmahane, globtroterske akcione komedije iz sveta kradljivaca najprestižnijih umetnina i umetničko-istorijskih artefakata, a drugi zarad stvaranja slike o neretko bolnim čeonim sudarima sudbine i potrebe da se u tek nešto malo izmenjenim životnim okolnostima bude neko drugi, uz nadu da krajnja cena ipak neće biti preskupa.

• Crvena poternica (Red Notice)

Kao prvo, ovde treba istaći dve stvari, reditelj Roson Maršal Turber i dalje ima dovoljno kredita kod strpljivijih i upućenijih filmofila i ljubitelja američkog repertoarskog filma, pre svega na konto dva odlična mu ostvarenja – Između dve vatre (Dodgeball) i Mi smo Milerovi (We’re the Millers); ali, kao drugo tu je zabrinjavajuća činjenica da smo iz njegove prethodne saradnje sa Dvejnom Džonsonom dobili dva istinski bleda, jedva puko upotrebljiva filma vredna brzog zaborava – Obaveštajci (Central Intelligence) i Neboder (Skyscraper).

Imajući u vidu ta dva pola, te dve dovoljno rečite smernice koje nam pomažu da sagledamo za šta je sve to Roson Maršal Turber u rediteljskom smislu kadar u datom trenutku, stižemo i do dovoljno preciznog zaključka šta nam to na kraju nudi aktuelna Crvena poternica. Najnovija saradnja pomenutog glumačko-rediteljskog dvojca, naime, izrodila je ostvarenje koje teško da će ikoga zaista oduševiti, baš kao što će i retko koga zbilja razočarati, što ga onda smešta negde dosta blizi samoj sredini između ta dva gorenavedena pola.

Jednostavno govoreći, ovo je vidno bolje od nesrećnog Nebodera, ali i u vidnom zaostatku u odnosnu na takođe nedavni hit Mi smo Milerovi; Roson Maršal Turber, u slučaju Crvene poternice, kanda, čini što je do njega – te pred gledaoce iznosi dovoljno dinamičnu i šarmantnu akcionu komediju iz sveta kradljivaca umetnina i predstavnika zakona i reda koji su im, kako već sudbina i zdrav razum nalažu, redovno za petama.

Ipak, tu je impresija i da scenarista-reditelj u ta dva očito raskošno budžetirana sata trajanja ne uspeva da istinski utekne od uvek prisutne zamke rutine, brze potrošnosti i osrednjosti, dosta brzo i evidentno zaostajući za brojnim žanrovski bliskim a kvalitativno superiornijim ostvarenjima. Stiče se utisak da udarni autor ovde sve do samog kraja, do trenutka kada nastupi odjavna špica nije uspeo da uhvati potpuni kontrolu nad ovom pričom i onim što je ona na nivou inicijalnih potencijala nudila i sugerisala.

Istina, ima tu duhovitih dijaloških razmena (ponajpre na relaciji Rajan Rejnolds-Dvejn Džonson, sa efektno udenutim aluzijama na homoerotičnost njihovog odnosa mačke i miša isprvo, a onda i neželjenih saboraca), što Crvenu poternicu usmerava u pravcu takozvanih odd couple priča (priča o iznuđenom spoju oprečnih naravi i navika), ima tu i spektakularne akcije, ima tu i dokazivanja „mišića“ produkcije filma, sve je zadržano na nivou zanatske umivenosti i svrsishodnosti, kao i pitkosti i preglednosti… Međutim, to ipak ne može biti dovoljno za film ovog gabarita barem mereno na nivou obećavanih potencijala, a što je potcrtano i prilično neubedljivom kreacijom Gal Gadot, koja nikako da prevaziđe lako uočljiva ograničenja svojih glumačkih mogućnosti.

• Neka druga ti (Passing)

Neka druga ti (slobodan „prepev“ naslova, Passing u originalu) stiže iz posve drugog kutka američke kinematografije i prateće joj industrije; u pitanju je indi film i rediteljski rad vrsne mlađe glumice Rebeke Hol, zasnovan na tamošnjem hvaljenom romanu u čijoj je srži priča o nenadano oživljenom prijateljstvu dve mlađe žene u Americi u prvoj polovini dvadesetog veka, od kojih jednoj polazi za rukom da i pred suprugom i ostalima (zbog nešto bleđe puti) prođe kao belkinja.

Nominalno, ovde je sve na mestu, imamo zanimljive junakinje u intrigantnoj životnoj situaciji, tu je i uvek dobrodošao retro-šik kao podsetnik na doba kada su ljudi očito više, strastvenije i iskrenije marili za estetitiku na planu vlastitog izgleda i pojavnosti, potom, tu je i ekspresivna crno-bela fotografija bogata oker-valerima, i Tesa Tompson i Rut Nega uspevaju da na gledateljstvo prenesu sopstvenu nadahnutost zahtevima rola koje su ovde dobili, odličan je i Andre Holand u, nazovimo to tako, glavnoj sporednoj roli, a intrigantan je i nagoveštaj te zauzdane homoerotičnosti u korenu ključnog odnosa u priči ovog filma…

Na planu ideja, ovaj film Rebeke Hol je, sasvim ispravno, dat u implikacijama koje, pak, dovoljno jasno i jetko pojašnjavaju varljivost sudbinski dodeljenih identitetskih tereta i ograničenja, kao i težinu života manjine u okruženju većine koja ipak, podno sve svoje građanske uprizorenosti i zakonodavnih okvira i nameta, ipak nije u potpunosti raskrstila sa vlastitim bigotizmom i zadrtošću.

Nevolja je što ta uzdržanost rediteljke (uzdržanost koja možda proističe iz poštovanja prema duhu literarnog izvornika) u krajnjem ishodu zadržava ovaj prilično dobar i delikatan film primetno daleko od istinske i baš upečatljive (melo)drame, na šta sugeriše i sama završnica filma.

Uz zdravorazumski zaključak da se od Rebeke Hol teško ikada može očekivati ono što smo tokom par decenija dobijali od, recimo, velikog Daglasa Sirka, kralja maestralnih melodrama, i ovde ostaje žal što Passing, uz sve evidentne kvalitete, ipak ostaje film koji nije dosegnuo punoću svojih polaznih potencijala.

Fotografije: Netflix