30 = 8 (u najmanju ruku, 8): Kritika albuma „30“ – Adele

Dobro je. Adel ponovo ima gotovo pa odličan album (dobro, može i samo odličan album). To je izrazito važno jer pokazuje i dokazuje da u ovom svetu u smislu stvari i pojava vrednih hvala i dalje ima nekakve izvesnosti. A dobro je i stoga što bi grehota bila da se jedan tako superioran i unikatan dar rasipa i razvodnjava na eventualnim radovima i izdanjima koji ga ne bi bili dostojni i koji bi se pošteno mogli smestiti u onaj fundus kastriranih i stvarnog značenja bezmalo pa u potpunosti lišenih termina – „funkcionalan, upotrebljiv, prihvatljiv…“.

A dobro je jer nam je to pokazalo da je Adel u ovoj epizodi koja se u tematskom i smislu nadahnuća ogromnim delom tiče bračnog brodoloma i sa njime uvezanih osećanja teskobe, nesigurnosti, dezorijentisanosti, bezvrednosti, teške usamljenosti, slutnji, gubitka fokusa ipak utekla pred zamkom u koju je svojevremeno upala velika i dragocena Lusinda Vilijams kada je pre desetak godina objavila prilično promašen album inspirisan bračnom srećom.

Kod Adel je u ovoj konkretnoj epizodi sve došlo na svoje mesto – očito iskren bol preinačio se u smislenu i koherentnu zbirku dobrih pesama na univerzalne teme, a sa ponovo nepatvorenom emocijom u glasu kao osnovnim potpornim stubom i ovog albuma, na kome je, da naglasimo i to, Adel sarađivala sa nekolicinom međusobno raznorodnih producenata.

Album otvara Strangers by Nature, pomalo neočekivan izbor za početnu poziciju i numera koja šeretski nešto malo manje usredsređene slušaoce navodi na pogrešan trag – reč je o začudno kabaretski postavljenoj pesmi u kojoj su mnogi već sa punim pravom prepoznali uticaj i nasleđe znamenite Džudi Garland.

Sledeća, Easy On Me je posebno znakovita – u pitanju je tipska, čak i donekle rutinerska adelasta, gorkoslatka balada srednjeg tempa kojom dominira njeno krajnje specifično pevačko umeće. Ovde možemo da zastanemo i podsetimo se naše patnje usled višedecenijskog suživota sa brojnim ovdašnjim urlatorima i urlatorkama, među kojima ima i odličnih glasova i evidentno nadarenih pevača koji, pak, pod izgovorom veštačke ekspresivnosti i srčanosti ne pevaju, već urlaju, kao da ozvučenja nema i ne može ni biti, a Adel je i u ovoj srednjačkoj pesmi sva u sugestivnosti i suptilnosti.

Iznimno je zanimljiva i treća pesma – My Little Love, u kojoj Adel elegantno prošeta po dva upadljiva „minska polja“, kao prvo, po teritoriji koja hitro budi snažnu zvučnu asocijaciju na ono što prepoznajemo kao izraz, stil i duh takođe odlične Džesi Ver, a kao drugo, čak i snimci plačnog glasa Adel, a onda i snimci malenog sinčića ovde deluju opravdano i efektno i definitivno s ove strane nemanipulantskog pristupa ličnom iskustvu i duboko ličnim opterećenjima. To se odnosi i na stih „mama mora još nešto da nauči“, za koje je teško smisliti čak i par ubedljivih izvođača koji bi to zadržali iznad mulja šećeraste metiljavosti.

Očekivani i očekivano osavremenjeni retro-štimung zatičemo u takođe efektnim refleksijama uticaja Motown nasleđa – Cry Your Heart Out i Oh, My God, na koje se nadovezuje osetno modernija Can I Get It. Tu stižemo do središnjeg i krunskog dela ovog albuma – namerno ogoljenih I Drink Wine (sa upečatljivo poraznom pitalicom – „Kako oboje postanemo verzije ljudi koji/kakvi nam se čak ni ne dopadaju“), sa sve sjajnim ukrasima u gospel maniru, i All Night Parking kao oglednom primeru zaumne i briljantno u delo sprovedene jednostavnosti, pod čiji idejni i emocionalni krov pristižu i zavodljivost, i nežnost, i ranjivost, i tiha nada da nekada ipak (pa bilo to i samo u domenu oniričkog, u sferi snova) može biti bolje.

Tu na scenu stupa još jedan istinski i krajnje vešto izbrušeni dragulj – Woman Like Me, koji budi asocijaciju na najbolje radove do ovog trenutka ipak neprevaziđene Dasti Springfild, sa nagoveštajem povoda za najnežniji ples dve spojene a onda i udaljene možda srodne, a možda i ne toliko kompatibilne duše, od kojih barem jedna silovito oseća život, uključujući i bol koji se naprosto ne može ignorisati.

Sasvim solidna Hold On, ako ćemo pošteno i iskreno, popunjava prostor, a posebno u poređenju sa „komšinicom“, besprekornom To Be Loved, kao sigurno jednim od najviših dometa albuma 30, koja u zasenak baca i vrlo dobru, pipavu i vrsno iznijansiranu Love Is a Game, koju takođe možemo zamisliti kao zaslužen i prikladan deo repertoara pominjane Dasti Springfild.

U smislu zvezdica i brojki, ovo je jaka osmica, na pola puta kao devetki, odličan album nekoga od koga se to naprosto (i bez navijačke ostrašćenosti) bespogovorno očekuje. Lični favorit potpisnika ovih nekoliko hiljada slovnih mesta u tom izmaštanom boju ipak ostaje Džesi Ver, a za obe, naravno, ukoliko ih nešto tako uopšte i mami i nadahnjuje, ostaje još nekoliko važnih koraka do najsvetlije tačke u tom kutku tzv. plavookog/tužnookog soula (blue-eyed soul, naravno, i pomalo rasističke odrednice) u kome će zadugo još da caruje upravo Dasti Springfild, dama, kraljica, vrhunsko nadahnuće…

Naslovna fotografija: YouTube Printscreen