Najsmrtonosniji lutak se vratio, ovoga puta na male ekrane – prikaz serije „Čaki“

Kakva Anabela, kakvi bakrači… Kada se povede razgovor o lutkakama u horor filmovima, zna se – Čaki je neprikosnoven. Serijal Dečija igra je počeo pre 33 godine filmom u režiji Toma Holanda (kako vreme leti!). Nakon toga su, kakav je već običaj, usledili brojni nastavci. Dečija igra 2 (1990) Džona Lafije se lepo nadovezala na izvornik, dok je Dečija igra 3 (1991) donela prvo krupno razočaranje. Srećom, Roni Ju je Čakijevom nevestom (1998) serijal ponovo učinio vitalnim i relevantnim, opredelivši se za komičniji i groteksniji ton.

Prva Dečija igra je bila pravi horor, sa tek povremenim uplivom humornog, dok je svaki sledeći film postajao sve više komičan, tako da smo se vremenom već navikli na raspričanog crvenokosog lutka koji se cereka, vitla nožem i svako malo izgovori poneku vickastu/preteću repliku. U Čakijevom semenu režiju je preuzeo Don Mansini, scenarista svih prethodnih nastavaka, koji je priču odveo u pravcu meta-tekstualnosti. Mansini je režirao i dva sledeća nastavaka koji su zaobišla bioskopsku distribuciju, Čakijevo prokletsvo (2013) i Čakijev kult (2017), i koja su već sadržala zametak onoga što će doći – a to je prelazak Čakija na male ekrane.

Iste godine kada je u bioskope stigao komercijalno neuspešan i suštinski nepotreban rimejk Dečije igre (2019), Mansini je dobio zeleno svetlo da se posveti radu na seriji koja će se direktno nadovezati na događaje opisane u Čakijevom kultu i koja će okupiti glumce koji su ranije već ostvarili upečatljive uloge u ovom dugovečnom serijalu, kao i nova lica.

Zapravo, prva sezona Čakija je film podeljen na osam poglavlja. Iako je očigledno da radi o nešto skromnijoj produkciji, Mansini i ekipa su se postarali da obezbede ono što je najpotrebnije – solidan scenario i uverljivo oživljavanje lutka. Bred Durif ponovo pozajmljuje glas Čakiju i to radi sa očekivanim poletom i entuzijazmom – pravo je uživanje slušati ga.

Tu su i drugi likovi, favoriti iz prethodnih nastavaka – pre svih Endi (glumi ga Aleks Vinsent koji je u serijalu debitovao kao sedmogodišnjak) i Kajl (Kristina Eliz – Endijeva kompanjonka i pomoćnica iz drugog dela), baš kao i paraplegična i srčana Nika koja se prvi put pojavila u Čakijevom prokletstvu, pa zatim i u Čakijevom kult (glumi je ćerka Breda Durifa – Fiona). Naravno, tu je i famozna Tifani, u tumačenju prekrasne Dženifer Tili, opasnica koja je osvojila srca horor posvećenika u Čakijevoj nevesti.

Ipak, glavni likovi u Čakiju su tinejdžeri: Džejk (Zakari Viler), Devon (Bjorgvin Arnarson), Leksi (Alivija Alin Lind) i Junior (Teo Brajones). Priča se vrti oko Džejka, rastrzanog četrnaestogodišnjaka koji dolazi u posed lutke u kojoj se nalazi (deo) duše serijskog ubice Čarlsa Li Reja – poznatijeg pod nadimkom Čaki.

Prve tri epizode donose puno srednjoškolske drame, suza i besa, ali se ne zaboravlja ni na horor – Čaki relativno brzo kreće u akciju ubijajući po nahođenju i u delo sprovodeći dijabolični plan koji će biti otkriven tak u završnim epizodama.

Radnja serije je smeštena u gradić Hakensak, rodno mesto Čarlsa Li Reja, pa smo počašćeni i flešbekovima koji donose uvid u odrastanje jednog serijskog ubice. Flešbekovi se u kasnijim epizodama protežu sve do 80-tih, prikazuju upoznavanje Čarlsa i Tifani (mladog Čarlsa, pod maskom, glumi Fiona Durif – što je bio hrabar, ali iznenađujuće učinkovit potez), sve do događaja koji su doveli do toga da ozloglašeni serijski ubica, uz pomoć vudu rituala, prebaci svoju dušu u lutku (a što je prikazano na početku prve Dečije igre iz 1988).

Čaki je jedna veoma zabavna serija koju će prigrliti poklonici izvornog filmskog serijala, ali i nova publika. Serija produbljuje ono što smo videli u filmovima, i obratno – poznavanje filmova je neophodno kako bi se serija potpunije razumela. Čaki svakako nije serija bez mana. Primetno je da je budžet manji nego što je potrebno, te da gluma nije uvek na zavidnom nivou, ali, u zbiru, ti nedostaci su nešto što se može oprostiti.

Četrnaestogodišnja Alivija Alin Lind je ostvarila najbolju ulogu u okviru udarnog tinejdžerskog kvarteta – njena Leksi je isprva nepodnošljvo bahata i obesna, da bi vremenom na površinu izbila i njena druga, mekša i ranjivija strana. Momčići su simpatični, mada glumački veoma ograničeni, s tim da njihovi nastupi uglavnom dobro funkcionišu u okviru šire slike.

Mansini koristi pogodnosti formata serije da progovori o mnogim temama, kao što su problemi gej omladine, vršnjačko nasilje i toksični odnosi unutar porodice, ali ne zaboravlja ni ono što je od samog početka sastavni deo Dečije igre – horor. Čaki sarži nekoliko jezovitih scena, mada je više uzbudljiv nego strašan. Humor je dobro odmeren, ima ga ali je vidno nastojanje da se ne pretera i ne sklizne u komediju/parodiju (kao što se dogodilo u Čakijevom semenu).

Čaki je važan i zato što je u pitanju prva televizijska serija koja se direktno nastavlja na filmski serijal. Priča iz filmova se preliva u seriju, a prenet je i ključni deo glumačke i kreativne ekipe. Masnini je dokazao da ovaj pristup može da funkcioniše i da promena formata nije nazadovanje već prilika da se jedan dugovečan serijal osnaži, obogati i osveži.

Čaki je sasvim solidno prošao kod kritike i publike, većina je veoma zadovoljna pogledanim, pa ne čudi da je serija obnovljena i za drugu sezonu koja se očekuje tokom 2022. godine. Ima tu još dosta mesta za poboljšanje, ali osnova je zdrava i plodna, pa će se, uz malo pameti i sreće, Čakijeva televizijska ekspanizija nastaviti.

Fotografije: SyFy