Ju Stromgren: Naš nedostatak političke korektnosti srpska publika dočekuje sa razumevanjem

Rođen u Trondhejmu 1970. godine, Ju Stromgren je preživeo tipično norveško odrastanje u dodiru sa  divljinom, socijaldemokratskim vrednostima i nasilnim bajkama o trolovima. Nekoliko godina je proveo u tropskim predelima zbog poslovnog angažmana svojih roditelja. Rana mešavina lokalnog identiteta i globalne zabune bila je važna za njegov profesionalni rad, kako u temama, tako i u žanrovskim promenama, a naročito u posebnom interesovanju za jezike.

Nakon završene gimnazije, otpočinje svoje studije koje sežu od hemijskog inženjerstva na Politehničkom koledžu do ruskog jezika u okviru norveške vojske. Kao student na razmeni, u Madridu otkriva flamenko, što ga je ozbiljno privuklo scenskim umetnostima i učinilo da pošalje prijavu Nacionalnom baletskom koledžu u Oslu. Njegova aplikacija je prihvaćena, a budućnost zapečaćena.

Iako je dobio obrazovanje iz oblasti baleta, svoju karijeru okreće ka savremenoj igri. Zbog povrede je odlučio da se usmeri na koreografiju i pozorišnu režiju. Uporedo, književne ambicije su evoluirale do mogućnosti da postanu stabilna karijera, u okvirima dramskog pisanja. Različite vrste umetnosti prosto su definisane kao njegovo glavno zanimanje, pa ubrzo takođe razvija sopstveni stil u scenografiji i dizajnu svetla.

Uključivanje u snimanje filmova, ispred i iza kamere, takođe mu je donelo rezultate vredne pomena. Jedan od njegovih filmova dobio je prestižnu nagradu Zlatna ruža. Kao koreograf, bio je angažovan od strane čitavog niza kompanija, kako baletskih, tako i savremenih. Kao pozorišni reditelj uglavnom je radio sa nacionalnim i gradskim teatrima u nordijskoj regiji, ali je nekoliko predstava uspešno postavio u Americi, Nemačkoj i Rusiji. Kao dramski pisac napisao je dugačku listu pozorišnih i filmskih scenarija.

Stromgren je umetnički direktor sopstvene trupe, ali i rezidencijalni koreograf u Norveškom nacionalnom baletu. Kreirao je preko 150 produkcija, od kojih većinu čine celovečernje predstave, dok su njegova dela izvođena u 64 zemlje.

Vaši radovi su se prethodnih godina izvodili na Beogradskom festivalu igre, iako Vaša trupa iz Osla nikada nije bila u Srbiji. Na festival donosite svetsku premijeru?

Mislim da je kompanija Cedar Lake iz Njujorka izvela jedan moj komad, a zatim je i Poljski teatar igre sa predstavom Četrdeset gostovao na Beogradskom festivalu igre. Pored toga, na Bitefu je izveden komad Pisac, za koji smo dobili Nagradu publike… Mogu da kažem da poznajem Beograd i Novi Sad, međutim nisam ni sanjao da ću pripremati premijeru jedne predstave za Beogradski festival igre! Verujem da Srbija i Norveška imaju sličan smisao za humor i dele snažne istorijske veze. Nikada nismo doživeli da nas pogrešno razumeju u Srbiji i naš nedostatak političke korektnosti srpska publika dočekuje sa razumevanjem. Zato se radujem dolasku i verujem u uspeh produkcije.

Publika Beogradskog festivala igre nestrpljivo očekuje Potkrovlje. Šta nam možete reći o svom delu?

Predstava prikazuje sukob između četiri žene u potkrovlju. Ona dotiče različite teme, ne isključivo one vezane za ženska iskustva, već ima za cilj da kaže nešto važno o ljubavi, obmani, snovima i izgubljenim nadama. Dobra stvar u vezi sa igrom je što možete da dozvolite sebi da se bavite velikim temama, bez potrebe da dajete velike odgovore. Za mene je važno da publika dobije priliku da se poveže na osnovu sopstvenog života i iskustva kada gleda predstavu.

Ko su žene u Potkrovlju?

Kada bi to bila klasična pozorišna predstava najbliže asocijacije bi bili Ibzen ili Čehov, ali ne u smislu psihološke dubine, već više u kombinaciji likova sa problemima i potrebom za katarzom. Predstava je prvobitno namenjena za tri lika, ali sam shvatio da četiri stvaraju kompleksnije situacije u pogledu statusnih promena i psihologije grupe. Žene u Potkrovlju su žene sadašnjeg vremena, koje poseduju savremene manire i obrasce ophođenja.

Prekretnica u vašem životu je upoznavanje sa tradicionalnim flamenkom. Možete li nam objasniti taj susret?

Odrastajući u Norveškoj, najviše su me zanimali fudbal i skijanje. Kada sam sa 17 godina otišao u Madrid kao student na razmeni, otkrio sam školu flamenka. Flamenko sam probao iz zabave, ali sam se ubrzo zainteresovao. Moj san je bio da postanem profesionalni flamenko igrač. Međutim, jedna stvar je vodila drugoj i usledilo je interesovanje za savremenu igru. Kada sam se vratio u Norvešku proveo sam mnogo vremena u studiju i godinu dana kasnije sam primljen na Nacionalni koledž za umetničku igru.

S obzirom da sam veoma kasno počeo da igram, morao sam da pronađem svoj put do uspeha. Nikada nisam mogao da okrenem 10 pirueta, tako da su mi bile potrebne dobre ideje koje bih mogao da ispričam. Sada, skoro 200 produkcija i 70 zemalja kasnije, srećan sam što sam verovao sopstvenoj kreativnosti i što nisam dozvolio da me ograničavaju tehničke nesavršenosti. Više ne igram flamenko, ali uživam gledajući ga.

Pored uspeha u koreografskom radu, oprobali ste se i kao pozorišni reditelj i scenarista. Koliko su ove umetnosti slične?

Pozorište i igra su za mene dva različita sveta. Ako ćete da ih pomešate dobro, morate biti prilično kompetentni u oba sveta. Kao i igra, pozorište ima toliko ideologija, metoda i stilova. Mislim da je glavna prepreka to što su glumci u osnovi naučeni da budu psihološki likovi, dok su igrači naučeni da podržavaju apstrakciju na sceni. Danas je postalo uobičajeno savladati i jedno i drugo, ali mi se čini da često vidim predstave u kojima je ovo ukrštanje površno. Igrač koji govori kratak tekst u mikrofon nije nužno pozorište, niti su trapavi koraci glumca nužno savremena igra. Možda sam staromodan, ali mislim da određene umetničke veštine i zanate ne treba potcenjivati.

Šta je po Vama teže, raditi sa igračima i stvarati koreografiju ili biti pozorišni reditelj i raditi sa glumcima?

Podjednako je teško. Ipak, mislim da je lakše navesti glumca da se kreće na zanimljiv i drugačiji način, nego igrača da postane interesantan lik. Ne znam zašto je to tako, ali nakon toliko rada i sa glumcima i sa igračima i u toliko zemalja, to je definitvno iskustvo koje sam stekao. S druge strane, glumci su naučeni da mnogo pričaju, što znači da tokom procesa stalno iznose svoje mišljenje. To ume da bude zamorno. Igrači obično lakše prihvataju ono što im se kaže, bez postavljanja pitanja. Možda bi moj san bio da glumci više slušaju, a igrači više pričaju. Jedna stvar koju ljudi zaboravljaju kada postavljaju pitanja o razlici između igrača i glumaca, jeste da su trupe savremene igre multikulturalne i višejezične. To stvara drugačije okruženje u pogledu komunikacije od uobičajenog pozorišnog ansambla gde glumci dolaze iz istog mesta i govore istim jezikom.

Koliko znate o Beogradskom festivalu igre?

Veoma mnogo! To je jedan od važnih festivala u Evropi. Poseduje širinu u selekciji programa, što je odlično. I ima publiku koja se ne plaši da im se nešto dopada ili ne dopada. Danas nema mnogo takvih, otvorenih i hrabrih festivala. Zato čestitam na devetnaest godina istrajnosti i jedinstvenog delovanja na svetskoj sceni.

Autor naslovne slike: Jakub Sobotka