Pticama je potrebna naša zaštita
Recite posvećenom paleontologu da su dinosaurusi izumrli i namrštiće se. Ako se držimo zvaničnog naučnog stava, pošteno je reći da su oni još uvek živi. Danas ih prepoznajemo i kategorišemo kao ptice, čime otvaramo vrata za važno pitanje: kako smo doveli mnoge pripadnike ovih pernatih životinja, koje su preko kljuna prevalile na desetine miliona godina, do zabrinjavajućeg statusa izumiranja?
Višestruke opasnosti
Odgovor je složen. Na ptice pogubno utiču klimatske promene, poljoprivreda, isušivanje močvara, neadekvatno odlaganje otpada, razvoj infrastrukture, krivolov i mnogo toga drugog. Dok ovo čitate, na svetu je ugroženo više od 1.400 ptičjih vrsta. Neke od njih proganjaju čak i naši ljubimci.
Prema istraživanju Smitsonijana i američke Službe za zaštitu ribe i divljači, obične domaće mačke na kontinentalnom delu SAD godišnje ugrabe od jedne do četiri milijarde ptica. U ispitivanju ovog fenomena u Kanadi, koja ima manji broj mačaka, procenjeno je da u njihovim kandžama nastrada od 100 do 350 miliona letačica. Koliko ptice mogu biti osetljive dobro pokazuje i podatak da ih bezbroj strada tako što udari u stambene zgrade, čije osvetljenje narušava njihovu orijentaciju, ili u niskom letu okonča život udarom o hladni metal naših brzih automobila.
Problemi u Srbiji
Pored nabrojanih, u Srbiji su prisutni i drugi problemi. Pojedini poljoprivrednici, na primer, bacaju zatrovano seme na parcele, što dovodi do lančanog uginuća mnogih životinja. U maju 2019. godine, u opštini Bačka Topola, pronađeni su usmrćeni primerci strogo zaštićene eje močvarice, grabljivice iz porodice jastrebova, koja je otrovana karbofuranom. „Iako je reč o zabranjenom sredstvu, očigledno je da poljoprivrednici imaju zalihe, kao i da postoji crno tržište za ovaj otrov“, navedeno je u Detliću, popularnoj publikaciji Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.
Prema podacima ove organizacije, u poslednje dve decenije u našoj zemlji je zabeleženo oko 250 slučajeva trovanja, što je dovelo do stradanja gotovo 2.100 jedinki različitih vrsta ptica. Pored otrova, posebno su problematični i strujni dalekovodi. Kada slete na žice ili stub dalekovoda, ptice mogu uginuti od strujnog udara, ali često dolazi i do kolizije, odnosno sudara sa provodnicima. Mnoge letačice usmrćene su ili ranjene na ovaj način, posebno ako vremenski uslovi poput magle otežavaju vidljivost.
Kao što vidimo, brojni su načini da se izgubi život u ptičjem svetu. Dok se mi šepurimo, od ptica ostaju samo otužna pera. Ima li pod ovakvim okolnostima nade za ove životinje, koje sve više stradaju iako predstavljaju najraznovrsniju grupu kičmenjaka na kopnu?
Crvena knjiga ptica Srbije
Spomenuto Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije načinilo je jedan od najvažnijih koraka u očuvanju bioraznovrsnosti 2018. godine, kada je objavilo Crvenu knjigu ptica Srbije. Ona je rezultat trogodišnjeg projekta, kojim je procenjen rizik od iščezavanja ptica sa teritorije naše zemlje, što je učinjeno prema kriterijumima kojima se rukovodi i Međunarodna unija za zaštitu prirode.
Pri proceni stanja u Srbiji učestvovalo je 36 ornitologa i više od 300 spoljnih saradnika. Rezultati do kojih se došlo nisu dobri. Knjigom su obuhvaćene 123 vrste, odnosno 35% od ukupnog broja vrsta ptica primećenih od 1800. do 2015. godine. To znači da je prema kriterijumima Unije više od jedne trećine ptica u našoj zemlji pod različitim stepenom ugroženosti.
„Postoje pretnje na koje ne možemo da utičemo, ali ima i onih koje bismo lako eliminisali, samo kada bismo kao društvo za to imali volje. Na primer, tužno je što je u Srbiji još uvek dozvoljen lov na neke od vrsta sa Crvene liste“, napisao je u jednom od brojeva Detlića dr Dimitrije Radišić, biolog iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. On je istakao da smo 14 vrsta već izgubili, a da još nekoliko njih živi samo u nadanjima da postoje dovoljno zabačeni delovi zemlje u kojim se možda krije poneki gnezdeći par.
Zadivljujući uspesi su mogući
„Neko bi rekao da je situacija u Srbiji samo ogledalo procesa izumiranja svetske bioraznovrsnosti. Drugi bi rekli da tim povodom ne možemo da uradimo mnogo jer su problemi negde drugde, van našeg domašaja. Poneki pesimista bi rekao da je ionako prekasno. Ne slažem se“, istakao je dr Radišić. „Ostaje da se zapitamo da li su naše ptice vredne borbe? Ja bih rekao da jesu.“
Uz dosta truda i promišljenog pristupa, priča pojedinih ugroženih ptica postala je priča o zadivljujućem uspehu. Na primer, programi kontrole grabljivaca i podsticanja razmnožavanja na Mauricijusu pomogli su da se populacija mauricijuskog goluba obnovi poput feniksa. Sa manje od 10 ptica njihov broj u divljini se povećao na više stotina jedinki. Sredozemni ibis, ptica duginih boja, takođe se uspešno oporavlja, pa se ponovo vraća u nekadašnja područja rasprostranjenja, uključujući i Alpe. Ali, još uvek gubimo više nego što uspevamo da očuvamo, pogotovo u našoj zemlji.
U osvrtu na Crvenu knjigu ptica Srbije, profesor Biološkog fakulteta u penziji i akademik SANU Vladimir Stevanović istakao je da je naša situacija alarmanta, pri čemu je skrenuo pažnju da je došlo do erozije morala. „U takvoj klimi pritisak na bioraznovrsnost i prirodne resurse kod neukih, i po pravilu sebičnih, već se smatra neizbežnim, normalnim, pa paradoksalno, i poželjnim. To se, uostalom, može videti kroz naš nemar prema životnoj sredini koji je sveprisutan.“ Prema njegovim rečima, na državi je da promeni raspored prioriteta i da zaštitu životne sredine stavi na prvo mesto: „U protivnom korice Crvenih knjiga zamenićemo crnim omotom“.
Fotografije: Saša Montiljo