Agata Kristi i četiri puta Hju Lori, malo li je?: Kritika mini-serije „Why Didn’t They Ask Evans?“
Možda i najnovija u podužem nizu ovogodišnjih britinskih serijskih izazova, mini-serija Why Didn’t They Ask Evans? ima samo tri jednosatne epizode, a već i pri tom obimu ukazuje na najmanje dve izrazito značajne i slikovite stavke. Ako to nije sve, pomenimo da je reč o ekranizaciji jednog od, nazovimo to tako, bočnih romana nepogrešive Agate Kristi, a tu je i još malo privlačne faktografije – Hju Lori ne samo da tumači jednu od uloga, već je i scenarista i reditelj, kao i izvršni producent. I tu se ne iscrpljuje lista aduta ovog vrlo dobrog novog serijskog rada.
Kao prvo, ova adaptacija, premda se nominalno uklapa u zadato-uvreženi okvir ekranizacija dela Agate Kristi ( i na filmu, i na televiziji), od „saboraca“ se izdvaja po nečemu ne toliko nametljivom, ali, pritom, veoma lako uočljivom i važnom; naime, nasuprot ostatku skorijih serijskih viđenja misterija Agate Kristi, ovo viđenje Why Didn’t They Ask Evans? odlikuje upadljiv, dopadljiv i do samog kraja znalački artikulisan i zadržan poletan i dovoljno berzbrižan ton, što je onda u koliziji sa gotovo pa mantrom insistiranja na skrivenoj turobnošću sveta koji je istrajno oslikavala pomenuta autorka, a koji je vidno dominirao nedavnom ponudom (među kojom, da zabune ne bude, ima i odličnih radova).
Why Didn’t They Ask Evans? u ta samo tri sata svog trajanja vraća ono što je već neko vreme neznano zašto apstrahovano iz ekranizacija njenih romana – poletnost, frivolnost, brzo uočljiva i blago šeretska autoironija, bez vidljivijih pokušaja da se onovremenski svet ekonomski bezbrižnijih, a sklonih ubistvima i sličnim intrigama, nađe barem u asocijativnoj ravni sa onim što se makar okvirno može označiti i kao duh vremena u kom živimo.
Ta vernost izvornom materijalu, kao i Lorijeva čvrsta vezanost za starovremenski izraz pri bavljenju potencijala proze Agate Kristi jeste veliki plus i bez daljnjeg – najkrupniji adut ove serije u celini gledano, ali na drugoj strani imamo i utisak koji se dosta brzo javi i onda se zadrži i pusti prilično duboko korenje do kraja. Naime, uz sve vidljive joj kvalitete, ova serija ostvalja i impresiju da bi čak možda bolje funkcionisala u formi filma.
Naravno, uvek je lako pobrojati razloge zbog koga su serije u ovom trenutku unosnije i lakše za predočiti finansijerima, a onda i publici, posebno u ovoj beskrajnoj eri dominacije serije u odnosu na filmske sadržaje, sve i da istinski i verziraniji filmofili, kanda, i dalje svakako veruju da film (uz sva posernuća, krize, pogrešna skretanja, prepreke…) ostaje prestižniji medij, a to je, eto, barem i samo na nivou kalkulacija utisak koji može da se pobudi prilikom gledanja ovog Lorijevog televizijskog poduhvata.
To se ogleda i na nivou same naracije; naprosto, čini se da su tri sata dovoljan ali istovremeno i upitno predugačak okvir za priču, za ovu misteriju koja kreće pronalskom mlađeg muškaca koji je pao ili je bio gurnut sa litice, naravno, sa dovoljno vremena da poslednjim atomima snage i života izgovori kriptičnu poruku (naznačenu u naslovu knjige i ove serije) u uho mladog i neporavljivo poštenog i preduzetnog Bobija Džounsa, kome će se u potrazi za ubicom i razrešenjem čitave misterije pridružiti drugarica mu iz dečačkih dana, a sada uporna, probitačna i šarmantna mlada aristokratkinja.
Ukoliko uspemo da zauzdamo tu impresiju, ostaje nam ono posve očigledno – priča je ritmična i komplot je umešno razgranat, hemija između Vila Poltera (koji sjajno spaja naivnost i energičnost) i Lusi Bojnton (koja žovijalnost, kakvu često srećemo kod ženskih liova na stranicama dela, junački zauzdava i usmerava put svrsishodnog pragmatizma po svaku cenu) je dobra. Dosta prija i diskretna metatekstualnost na mahove – tako ćemo u jednom trenutku čuti i pitalicu iz usta glavne junakinje „zašto ne bismo njuškali okolo, izvlačili zaključke, ispitivali, obarali teze, sve vreme pušeći duvan iz velih lula?“. Pomenuto onda takođe predstavlja finu rimu i nadogradnju pominjanom frivolnom tonu proze znamenite autorke, kojoj ni ta, ne baš nešto prikrivena samoironija nije bila strana.
Krenemo li put izvođenja krajnjeg „bilansa“, stižemo do ocene da je ovo iako starostavno, nešto dovoljno sveže u serijskoj ponudi, a da se čak i narečene zamerke mogu postaviti na poziciju građe za zanimljive diskusije (pa bilo to i sa samim sobom), dok je jasan utisak da je Hju Lori, premda „igrajući na poznate note“, ovde i u scenarističko-rediteljskom smislu pokazao zavidnu formu i poznavanje zanata, koji mu bez mnogo razmišljanja prilično dobro idu i od uma i od ruke.
Fotografije: BritBox
