Muzička recenzija: Radiohead „Kid A mnesia‟ (XL Recording/Multimedija)
Oksfordska petorka Radiohead se odmah po izlasku na pop scenu, pre trideset godina ogradila kako od kolega tako i od britpopa! Iako su popularizovali kombinaciju tri gitare + ritam sekcija, slavu su stekli razvučenim simfonijama krcatim milenijumskim angstom prema svemu što korača. Godine 1997. su snimili i album OK Computer koji danas glasi za jedan od najboljih album svih vremena, a u stvari radi se o ružnjikavim i frustriranim malograđanima koji su želeli da budu zvezde!
Kada su Noela Galagera iz vremena najveće slave Oasis pitali da li gleda filmove na video-kasetama u autobusu tokom turneje, rekao je da su to stvari za studente! Radiohead su upravo to – nesvršeni studenti umetničkih fakulteta kojima je upala sekira u med. Najgore od svega je to što seire i nećkaju se da li im to prija ili ne. Početkom novog milenijuma izlazi Kid A (naslov je preuzet od nezvaničnog imena prvog ljudskog klona), bizarni eksperiment od albuma koji je proistekao iz beskrajne jednogodišnje sesije. Radiohead nisu ponudili ništa novo ni revolucionarno.
Ovi produkcijski i muzički zahvati su tek pastiš zanimljivih ali marginalizovanih događanja elektronske muzike devedesetih (DJ Shadow, Boards of Canada, Plone, LFO), ali i avangardnih rok muzičara poput Džona Zorna, The Flaming Lips, Brajana Ina, The Smiths pa čak i The Beatles. Znači, legitimno ali retrogradno, međutim dovoljno primamljivo za Ameriku da ovo kukavičje jaje od albuma prihvati do egzaltacije. Ipak, i pored solidne prodaje te zavidne medijske pažnje, javnost zahteva reviziju i PESME, što, Radiohead ostvaruju manje od godinu dana kasnije.
Jednostavno rečeno, grupa izdaje Amnesiac, skup pesama koji je odbijen za Kid A koncept zbog mnogo više klasičnih pop trenutaka. Znači, gnušajući se pop establišmenta i koncepta, Radiohead izdaju anti, kvazi i pseudo album krcat cinizmom, zatim redukuju stavove te su spremni na popravni ispit. Posle vrhunske umetničke diverzije, zvane Kid A koja je Radiohead ponudila kao malodušne ali talentovane eksperimentatore, stiže Amnesiac, navodni „normalan” album koji će za razliku od prošlog biti propraćen i spotovima i singlovima i intervjuima.
Amnesiac je u stvari (opet) kukavičje jaje uvijeno u oblandu nekomunikativnog ad-hoc, free-form, prehladnog natezanja oko idioma pop pesme. Radiohead se boje da prave pop pesme, i taj strah uz sve ostale njihove strahove (od mašinerije, samoće, slave, struje, politike, seksa, ljubavi…) doživljava vrhunac baš na ovom albumu. Ideje su date samo u krokiju, a lirika je ekstremno nerazumljiva batrgajući se od osude Blerove vlade (You and Whose Army) do kanibalizma (Knives Out). Melodijski na albumu postoje samo tri ili četiri klasična Radiohead momenta koji prizivaju Bends ili OK Computer eru, dok je ostatak pesama natezanje sa dobrom voljom i inercijom fanova.
Svakome je ponuđeno da bira da li je Amnesiac remek delo zeitgeist-a koji razumeju samo najčistiji i najpredaniji slušaoci ili intelektualno iživljavanje na temu rokenrola koji treba da prepozna bol u nama. Najgore je ispasti glup pred samim sobom. Konfuzija koju nam pružaju Radiohead nije nikakva umetnost, već transvestija suštinske istine rokenrola (i umetnosti) – istina i identifikacija. Radiohead su govorili istinu, sada pričaju laž, dok primamljivost njihovog jezika leži u inerciji i modi.
Da su bend sa margine (što bi oni najviše želeli da budu), bili bi proglašeni za avangardu, međutim kao mejnstrim, Radiohead su nesnalažljivi kvazi-eksperimentatori koji odašilju jedino strah. Doduše, ponekad i taj strah zaliči na proviđenje ali to je već neka druga priča. Danas imamo oba albuma u formi jednog kakva je bila prvobitna zamisao. Međutim sa neobjavljenim verzijama. Skoro četvrt veka kasnije.
Naslovna fotografija: XL Recordings