Ivan Tokin: Vreme

Sinoć sam jedva zaspao. Pokušavao sam da isplaniram nešto. Sve lepe stvari, kad ćemo da krenemo onamo, u kom sastavu, kad ćemo opet da se nađemo, i šta će u međuvremenu da se dešava, kako da sve što hoćemo spakujemo u tri nedelje. Bilo je mnogo nepoznatih u toj jednačini i nikako nisam mogao da nađem pravo rešenje. Na trenutak mi se učini da ga vidim, a onda ipak ne. A onda sam počeo da se nerviram što ne spavam i što nisam imao vremena ranije da isplaniram sve. Ko zna kad sam zaspao, jer čuo sam i prve autobuse.

A jutros, policija na vratima. Dobar dan, dobar dan, jeste li vi taj, jesam. I pokažu mi ljudi neke papire, nisam platio kaznu, treba da idem u zatvor. Na koliko? 50 dana. I šta sad? Da krenem s njima. Usput me pitaju da li imam da platim. Nemam da platim, nisam ni znao da sam nešto dužan, odakle mi da platim.
Trebalo je da idemo u sud, ali prvo smo išli u stanicu, trebalo je da zamene auto kojim će da me voze, pa da tamo sačekamo. Smestili su me u pritvor. U pritvoru nije strašno, osim što je zaključano, ne možeš da ideš nikuda ako te neko ne pusti.

Seo sam i evo ne mako se, čim sam seo, u istom trenutku mi se ispred očiju ukazalo rešenje svih problema koje sam imao povodom planiranja putovanja. Svaka sitnica je legla na svoje mesto, sve mi je bilo jasno. Jedino mi se sad ovih 50 dana nije uklapalo. Verovao sam da ću se izvući, na rate ili već nekako, bilo mi je nelogično da me sad odvedu u zatvor, ali nisam bio siguran da neće.

Izvukao sam se na rate, a dok sam se vraćao kući setio sam se koliko sam puta čuo da kad nekog šalju u zatvor, kažu mu – Imaćeš sad vremena da razmisliš. – Meni nije trebalo mnogo vremena, izgleda da je ambijent taj koji mi je prijao.

Naslovna fotografija: Saad Chaudhry / Unspash