Pametnom (nije) dosta: Vrište žene, ali ne vrište dovoljno glasno

Pedesetak žena usudilo se da vrisne da bi skrenulo pažnju na sindrom izgaranja, posledice hroničnog stresa izazvanog prekomernim radom, koji dovodi do fizičke, emocionalne i psihičke iscrpljenosti.

Performans Burn/Out, koji je osmislila umetnica Dea Džanković, izveden je ispred Fakulteta likovnih umetnosti, na Savskom trgu i kod Skupštine Srbije u Beogradu. Dakle, prikladno je odjeknuo ispred društveno nevidljive obrazovne institucije, koja uprkos svom radu funkcioniše u okruženju u kom većina ljudi ne shvata da umetnost odavno nije isto što i dekoracija. Odjeknuo je pored spomenika Stefanu Nemanji čija je cena državna tajna, a visina, složio bi se Frojd, svedena na pitanje: da li je naručilac, potentno oduševljen srednjim vekom, veličinom King Konga želeo da nadomesti lične nedostatke, akcentujući usput kičeraj patrijarhata kojim se takođe oduševljava? I, na kraju, mora se spomenuti Skupština kao najvažnije političko središte, žila kucavica našeg odlaska u rikverc, koja je u takvom stanju da verovatno samo jedna žena može da pronađe adekvatne epitete da je opiše – njeno ime je Vesna Vukelić Vendi.

Performansom i odabranim lokacijama iziritirana masa sada vitla vilama i užarenim bakljama. Krenula je podno Frankenštajnovog zamka da zapali uskrslo mezimče Marine Abramović. „Bolje da nešto rade“, napisao je jedan vredni komentator na Fejsbuku. „Ovo vrištanje vidim kao kompenzaciju za nedoživljene orgazme“, kaže zadovoljeni drugi. „Poziv da vrište stigmatizuje ženski rod i većinu žena koje se aktivno i hrabro nose sa svojim životima, obeležava ih kao histerične, bespomoćne i neuravnotežene“, napisala je žena.

Povezani članci

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Nema potrebe nabrajati stotine drugih komentara. U osnovi, gotovo svako ko u performansima vidi samo magarca Marine Abramović, ostavio je digitalni potpis pokazujući da fiksacija na kopitara proističe od prepoznavanja sopstvenog odraza u ogledalu. U nedostatku obrazovanja o savremenoj umetnosti, psihologiji i važnosti toga da se pojedini problemi učine vidljivim, postalo je očigledno da se ovde ne vrišti, ali se sasvim prikladno njače, muče i kevće.

Imajući to u vidu, performans je više nego uspeo, iako gotovo niko ne govori o simptomima izgaranja, kakvi su hronični umor, nesanica, depresija, gubitak apetita, oslabljen imuni sistem i drugi. Burn/Out je svoju vrednost dokazao time što je zapravo razotkrio da su žene postale novi homoseksualci – sudeći po reakcijama, izgleda da im je sve dozvoljeno, ali dok su u svoja četiri zida.

Nije to ništa čudno. Javni prostor je već dugo rezervisan za muškarce koji ne vrište, jer su im urlici prašumski. U različitim, horskim aktivnostima možete ih čuti kad god se grupa delikvenata zabavlja u autobusu, kad idu na utakmicu ili se sa nje vraćaju, kad jedni drugima lupaju glave, kad bauljaju pijani i drogirani po gradu, kad pružaju podršku invaziji Rusije, kad oni jaki, moćni i hrabri maštaju o Paradi ponosa, kad kao pristalice porodičnih i tradicionalnih vrednosti stenju u krevetima vanbračnih afera ili kad, recimo i to, podignu junačku pesnicu na svoju suprugu – u porodičnom nasilju u Srbiji u poslednje dve decenije život je izgubilo više od 300 žena.

Uprkos tome, armija ljudi nam sada licemerno poručuje da nije lepo vrištati u javnom prostoru. U prostoru društva u kom se žena seksualizuje, u kom sve pršti od napumpanih grudi, usana i istetoviranih obrva, ali se ta ista žena šizoidno uči da joj je seks zabranjen ako želi da bude poštovana. Nije lepo vrištati na mestu na kom većina žena pored posla ima dodatni kod kuće, gde će samo mali broj muškaraca priteći da pomogne i obavi neki „ženski“ posao. Tišina mora nadjačati izgaranje među nebeskim narodom, u kom se žene samoinicijativno drže podalje od crkve u vreme menstrualnog ciklusa, iako u njoj sedi od frižiderom ohlađenog predsednika skandalozno odlikovani vladika Pahomije. Mora se biti strašno tih i da bi se zaboravilo da Beograd nije centar svačijeg sveta, kao i da žena sa sela, ako poželi istinsku ravnopravnost, ima mnogo veću šansu da joj se umesto slobode ponudi konvencionalno jednoumlje, u kom će, koliko god smerna bila, nositi etiketu potencijalne kurve kad god sedne u komšijski auto, ostane duže u gradu, „neprikladno“ se obuče ili za iskrenog prijatelja ima muškarca, pa čik neka sebi dozvoli da bez posledica uradi sve što mužjaci mogu.

Mnogo mi ćutimo, kolektivno i opasno. Zato za ludnicu nije žena koja vrišti, već svako ko misli da se i one slobode koje su osvojene ne mogu izgubiti. Avganistan, u kom je gotovo preko noći zabranjeno devojčicama da idu u srednju školu, odličan je primer. A tu su sada i Sjedinjene Američke Države, u kojim se trenutno bije bitka za pravo na abortus, čijim bi ukidanjem bio ostvaren dugo snevani san i tamošnjih i ovdašnjih hrišćana u ekstazi.

Svakog klipana koji se pretvara da birokratijom tetošena prava garantuju život bez posledica društvenog konteksta zato bi trebalo poslati daleko od neme mame ili supruge, da kao vid inicijacije u zrelo doba, bar jednom u životu, sam opere sopstvene gaće i pozabavi se time šta će za ručak. Ili još bolje, može da testira pravno zagarantovane slobode o zabrani diskriminacije tako što će rodbini i prijateljima reći da je gej. Nije teško zaključiti da su homoseksualci omraženi delom i zbog toga što je za junoše gadno kada muškarac, na bilo koji način, a posebno svojom feminiziranošću, podseća na tobože ravnopravnu i bezrazložno besnu ženu.

Ako to ostavimo po strani, ostaje nam gomila drugih društvenih pokazatelja u kojima su mnogi mogli da primete podređen položaj, samo kada on ne bi bio toliko normalizovan da ne uspevaju ni da ga osveste. Pitanje koje mene, na primer, često dočeka, obično je prouzrokovano time što na dan krsne slave, kao neko sa penisom, skandalozno priđem sudoperi da pomognem majci da opere sudove. „Što se to ne ženiš da ti žena pere sudove i pomaže majci?“, kažu mi. Moj odgovor je obično: umete li da napravite razliku između supruge i kućne pomoćnice? Zato vi slobodno izgarajte, ako vam je lepo. Ima ko će na nepravdu da vrišti, i to sve glasnije i glasnije.

Naslovna fotografija: Noah Buscher on Unsplash