Kritika filma „Ne igraj na Engleze“: Samodovoljnost kao poetika

Film Ne igraj na Engleze reditelja Slobodana Pešića imao je svetsku premijeru prošlog leta na 56. Filmskim susretima u Nišu, a nedavno je, gotovo godinu dana od prvog prikazivanja, ušao u redovnu bioskopsku distribuciju u Srbiji. Ovaj film sam 23. avgusta 2021. gledao na otvorenom u Nišu, a onda pre nekoliko dana, diskretno premontiranog u odnosu na to prvo prikazivanje, i u jednom beogradskom multipleksu. Oba puta sam iz bioskopa izašao zbunjen. No, da krenemo redom…

Scenario za film je nastao prema istoimenom pozorišnom komadu Vladimira Đurđevića koji je, u režiji Staše Koprivice, sa velikim uspehom izvođen u Beogradskm dramskom pozorištu od 2007. do 2019. godine. Jednu od tih predstava sam i ja svojevremeno pogledao: u pitanju je kamerna priča o trojici dugogodišnjih drugara (teških zavisnika od klađenja) koji, dok čekaju rezultate fudbalskih mečeva, preispituju svoj odnos. Đurđevićev tekst mi se veoma dopao zato što sadrži pravu razmeru gorčine i komedije, uz to veoma efektno koristeći samozadatu kamernu postavku (tri prijatelja u jednoj sobi).

Glumci Marko Živić, Ivan Tomić i Daniel Sič, koji su uloge Piksija, Buleta i Pauna tumačili i u originalnoj predstavi, okupljeni su ponovo i u Pešićevom filmu. Naravno, njih trojica odlično poznaju tekst i likove, što je i za očekivati imajući u vidu dugovečnost i popularnost pozorišne postavke. Pešić u filmskoj verziji radnju iz jedne sobe premešta u bentli u vlasništvu Paunove supruge, luksuzni automobil u kome trojica prijatelja (u društvu fotogeničnog psetanceta sa belom ćubom) krstare Beogradom i na teletekstu prate rezulate utakmica engleske fudbalske lige. Ova odluka filmu daje na dinamičnosti i vizuelnoj aktraktivnosti (direktor fotografije Predrag Bambić kamere postavlja i unutar automobila, a beogradske lokacije su dobro iskorišćene – kontrastirano je staro i novo, Savamala i Beograd na vodi). Pešić se nije zadovoljio pukim filmovanjem predstave i postavku je prilagodio novom mediju, što je za pohvalu. Ali, tu izmenama nije kraj.

Postojeći dramski tekst Vladimira Đurđevića je proširen i ispresecan brojnim mikro-scenama u kojima se u epizodnim ulogama pojavljuju Isidora Građanin (mlada glumica koju smo nedavno gledali u Ključu ovde tumači dve uloge – nevernu Paunovu suprugu i Avganistanku koja pokušava da pronađe muža u Srbiji), Frano Lasić (provereni Pešićev saradnik, ovoga puta u ulozi elegantnog kriminalca), Milorad Kapor (takođe u dvostrukoj ulozi, sa džejmsbondovskim omažem njegovom pojavljivanju u filmu Skajfol), Irena Mišović (naša poznata manekenka, „srpska Ava Gardner“, ovde fetišizovana na jedan šmekerski način), Vesna Čipčić (veoma uverljiva kao čangrizava prodavačica)… E, sad… Problem je što se svi ti „dodaci“ nikako ne uklapaju sa Đurđevićevim tekstom – umesto da priči daju dodatnu dimenziju, oni samo zbunjuju.

Slobodan D. Pešić je 1987. skrenuo pažnju na sebe veoma zanimljivim filmom Slučaj Harms sa Franom Lasićem u glavnoj ulozi (veoma mi se dopao kada sam ga gledao pre dosta godina, rado bih ga reprizirao), nakon čega je usledila višedecenijska pauza. Trideset i pet godina kasnije, kada je ponovo stao iza kamere, Pešić je pustio sebi na volju i snimio film kakav je želeo, očigledno ne razmišljajući unapred o njegovom plasamanu. Da li je eksperiment uspeo? To zavisi od gledaoca. Meni se film izrazito nije dopao, pre svega zato što je previše autoreferentan i samodovoljan. Treba ceniti to što je autor bez državne pomoći uspeo da realizuje jedan relativno ambiciozan filmski projekat, ali ostaje nejasno koji je bio njegov cilj kada se upustio u njegovu realizaciju. Film Ne igraj na Engleze svakako nije ostvarenje koje se može nametnuti na festivalima u inostranstvu, a ni bioskopski hit koji će privući značajniji broj gledalaca.

Pešić je istakao da je projekat za Ne igraj na Engleze čak sedam puta odbijan na različitim konkursima Filmskog centra Srbije – da bi kao „osvetu“ u film ubacio kratku scenu u kojoj žena plaćeni ubica ulazi u zgradu u kojoj se zaista nalazi FCS, nakon čega čujemo nekoliko pucnjeva. Dobar štos? Iz Pešićeve perspektive svakako jeste, ali koliko će gledalaca razumeti šta se događa u toj sceni i zašto je ona uopšte u filmu? Za većinu će ona ostati nejasna i samim tim suštinski nepotrebna. Takvih primera ima još prilično, tako da čak ni ja, kao neko ko je dobro verziran po pitanjima domaće filmske i popkulturne scene, nisam razumeo sve što sam video u filmu. Zašto Frano Lasić sa sobom nosi mrtvu mačku? Zašto Irena Mišović odjednom „postane“ muškarac? Otkud sad odjednom Marija Vicković u filmu? Pešić i njegova ekipa verovatno znaju zašto, ali filmovi se po pravilu snimaju za širi krug ljudi.

U Pešićevoj filmskoj adaptaciji se „bore“ dva filma: komunikativni delovi zasnovani na izvornom dramskom tekstu (vrcava ljudska priča, puna gorčine i crnog humora; narativno linearna, pregledna i precizna) i hermetični delovi koji donose postmodernu razgradnju postavke iz dramskog teksta. Ne igraj na Engleze je poput muzike svetski čuvenog džez trubača i kompozitora Duška Gojkovića koja se čuje u filmu: ima tu dosta poleta, sinkopa, vibrata… Sve je u improvizaciji i poigravanju na zadate teme. Posmatrano u tom kontkestu naracija i ne bi trebalo da bude toliko bitna, što je u načelu sasvim legitiman pristup, s tim da je u ovom konkretnom slučaju to filmsko „džeziranje“ u direktnom sukobu sa narativno sasvim jasnim i preglednim predloškom polaznog dramskog teksta koji baštini jednu sasvim drugu poetiku. Čemu onda ovaj spoj? To je još jedno pitanje na koje nemam odgovor.

Ne igraj na Engleze je sa 1.197 gledalaca debitovao na osmom mestu srpske liste najgledanijih filmova u bioskopima tokom proteklog vikenda, što je svakako razultat koji ne obećava hit. Koja je dalja sudbina ovog filma? Hoće li postići kultni status Slučaja Harms? Čisto sumnjam. Ali, ako ništa drugo, Pešić se vratio u filmske vode i očigledno u njemu ima volje i želje za novim poduhvatima. Videćemo šta će biti dalje, da li će Ne igraj na Engleze biti njegova „konačna reč“ i svojevrsni oproštaj od sedme umetnosti, ili samo prvi naslov u nizu koji će uslediti.

Fotografije: Eden Rock production