Najbizarniji i najautentičniji film o Betmenu slavi 30. rođendan

Mnogo pre Patisona, Afleka i Bejla, jedini Betmen za koga smo znali je bio Majkl Kiton. Barem mi u Evropi, Ameri su imali i TV serije. Pošto je ceo svet uhvatila betmenomanija 1989, nakon tri godine smo dobili još bolji nastavak koji ovih dana slavi 30. rođendan.

Tim Barton je čudan lik, i to kažemo kao potpuni kompliment za ovog jedinstvenog reditelja. Po sopstvenom priznanju nikad nije bio fan stripova, što su mnogi uzeli tada za zlo, ali upravo to distanciranje od devete umetnosti je dalo taj gotik mračni trip koji je zagrebao u prvom, a koji je još više razradio u drugom delu.

Film koje je pomalo politička satira jer prati kampanju za gradonačelnika mutanta iz kanalizacije a malo je i neobična romantična komedija o dva čudaka sa fetišima za maske. Iz ove perspektive ovakav zaplet više zvuči kao čudna arty farty priča koja ima svoju premijeru u Kanu, a ne kao superherojski blokbaster, ali izgleda da je pre 30 godina bilo drugačije vreme, kad je autorska vizija mogla da bude mnogo uvrnutija i autentičnija. Ali i ne samo to, već da upravo ta autentičnost se itekako isplati.

Jer bez obzira kolko to danas čudno zvučalo u vreme franšiza i nastavaka, napraviti drugi deo filma nije nužno značilo uspeh. Da, bilo je avanturističkih filmova sa dva ili tri dela, ali bilo je i promašaja koji se nisu proslavili. Kritike nikad nešto nisu bile blagonaklone prema nastavcima. Pohvale su se već moglo izbrojati na prstima jedne ruke.

Da bi ga uopšte privukli da radi nastavak, Barton je tražio apsolutnu kontrolu, koju u kecu nije baš imao. Otud je sve više ličilo na ledenu gotik bajku iz koje sve vreme očekujete da ispadne neko animirano čudovište ili Džoni Dep sa tonom šminke, a ne čovek slepi miš – osvetnik iz mraka. I sam Brus Vejn kog tumači Majk Kiton je malo više čudinji i usamljeniji osobenjak, za kog niste sigurni da li će se pretvoriti u superheroja ili Normana Bejtsa.

Problem Majkl Kitona, kao i u prvom delu, ide na dobrobit samog filma i Bartonove zamisli. Naime, njega su pojeli u ulogama negativci protiv kojih se borio. Dok je prvi Betmen bio Nikolsonov Džoker, u drugom delu, sve simpatije su odneli Deni de Vito i Mišel Fajfer. De Vito je fantastičan kao pingvin, mutirano siroče iz kanalizacije koje izlazi iz mraka da bi postao potencijalni gradonačelnik, i izlazi na crtu Kristoferu Vokenu koji je ustvari pravi negativac cele priče. Dobio je čak i ime Maks Šrek, po glumcu koji je glumio čuvenog Nosferatua u nemom vampirskom remek delu. Ono što je očigledno je da Barton voli Pingvina i pomalo navija za njega i jedino što je “morao” da izgubi do kraja, jer bi ipak sve ostalo bila i prevelika revolucija.

Sa druge strane, Mišel Fajfer, kao velika zvezda trenutka, donosi svoju ledenu i uzvišenu damsku lepotu Selini Kajl i njenoj Ženi mački. Naravno, sa dodatkom S&M ikonografije, na kojoj je Barton insistirao. Sa takvim protivnicima, Kitonov Betmen je bio u nezavidnom položaju, jer je skoro pa običan čovek.

Film je razvalio blagajne, sa svom mogućom gotikom, bizarnostima, i čudnijim zapeltima. Na projektovanih 80-ak miliona budžeta, film je širom sveta uzeo 266 miliona dolara. Pored samog kvaliteta, i sjajnih likova, najveći uspeh ovog filma upravo leži u tome da je jedan reditelj uspeo da ubaci 100 odsto svog autorskog pečata u jedan franšizni lik. Niko posle njega, ma koliko dobar, ili uspešan film napravio (a bilo je boljih) nije uspeo da napravi potpuno svoj autorski film od Betmena. Uvek je bio prvo Betmen pa onda Nolan, Šumaher ili Snajder. Barton je uspeo da se izgura ispred imena filma. Danas je to gotovo nezamislivo. Poslednji primeri su nam Marvelovi filmovi koje su režirali Kloe Žao (Eternals) i Sem Raimi (Dr Strange) koji tek na momente podsećaju na njihove pređašnje autorske radove. Možda baš zbog Bartona ne volite ovaj film, ali 30 godina kasnije morate makar da mu skinete kapu.

Naslovna fotografija: Batman returns/Profimedia