Srđan Valjarević: Nemam dilemu oko toga da je život nepodnošljiv, ja zaista tako mislim

U razgovoru za City Magazine Srđan Valjarević otkriva kako je nastala i rasla kolumna Fric i Dobrila, a potom i knjiga. Govori i o različitim fazama u pisanju, o tome gde se rađaju ideje, i kako humor ublažava osećaj i saznanje da je život nepodnošljiv. Najavljuje i da se uskoro očekuje reizdanje njegovog prvog romana – List na korici hleba, ali i potpuno novog romana na čijem rukopisu uveliko radi.

Kako ste došli na ideju da kolumne Fric i Dobrila objedinite u knjizi?

Od početka sam imao ideju da bi to mogla da bude knjiga. Nisam bio sto posto siguran, ali već posle par meseci sam znao da će biti knjiga, i to u nastavcima. Dugo nisam pisao, pogotovo za novine, jednom nedeljno. Bilo mi je potrebno par meseci da se uigram sam sa sobom. Taj poziv od urednika Nedeljnika Veljka Lalića, i poziv od urednika Lagune došli su iznenada. Sve je nekako krenulo dobro, i saradnja sa Nedeljnikom, i moj odnos prema ovome što pišem. Sad sam već nekako zavisan od tih tekstova. Mislim da bih mogao da pišem tri kolumne nedeljno.

Kolumne u Nedeljniku su nastavak kolumni koje su svojevremeno objavljivane u Danasu.

To je sve nastalo iz razgovora sa Novakom Novakom, autorom TV serije Pozorište u kući. On je bio moj dalji rođak, stric, i jednom kada smo pričali rekao mi je da će me sigurno kad-tad zvati neko iz novina. Predložio mi je da smislim nešto što može da se piše u nastavcima. On je znao, pričali smo o tome, da ja nemam neku tako jaku strast prema politici. I onda je bilo najlakše da smislim ovako neku porodicu koju bi ljudi mogli da prate iz nedelje u nedelju, i ono što se njima dešava, i oko njih. Tako da su se na početku moji likovi zvali Gojko i Dobrila, onda je bila pauza, i poslao sam ih na put van zemlje. A onda da bi se nešto promenilo, bar u naslovu, odlučio sam da Gojko promeni ime u Fric.

Kako ste gradili likove? Oni deluju kao da ih ništa ne zanima i ne dotiče, a s vremena na vreme se vidi da je jedan od aktera vrlo emotivno involviran u opštu situaciju, dok drugi imaju stalne uzaludne pokušaje da nešto promene, da unesu smisao u svoj život.

Nisam imao u početku to – ko je kakav od njih i kako bi ih okarakterisao ili opisao. Ali, onda, vremenom – jesam. Uglavnom je sve bilo spontano, i kao sve drugo gradi se po principu – opustite se pa pišete slobodno. I onda kroz jezik, kroz ono što ljudi govore, ili rade, najbolje je, najjednostavnije izgraditi nekoga, kada pričamo o likovima. Pogotovo kada je to iz nedelje u nedelju, jer onda možete i da menjate, svako ima prava na neki ispad, i tako dalje. Ono što mi je bilo najvažnije je da meni to ne bude dosadno ni u jednom trenutku. I zbog toga se to i menjalo. Dosta je drugačije od onoga kako je bilo na početku. Ja verujem da ću, koliko god budem mogao, pisati te kolumne Fric i Dobrila. Verujem da će se one i dalje menjati. Znam samo da ću uskoro da ih spakujem, pa će da idu na more, i da vode Kineza Lija sa sobom. A šta će biti tamo pojma nemam. Videćemo.

Ko vam je inspiracija za te likove?

Niko određen, zaista. Ja sad nemam više malo godina i toliko sam gluposti napravio u životu da zaista nema potrebe da imam neku drugu inspiraciju. Isto tako sam puno gluposti ispravio, neke ne mogu da ispravim. Svi mi to sve nosimo sa sobom. Sasvim je dovoljno ono što čovek sam prođe u životu pa sad samo bira šta će nekom od svojih likova da podari. Drugu neku inspiraciju nemam, osim što ja veoma volim neke stvari iz umetnosti i filozofije. Meni su možda najveći ljudi XX veka Čarli Čaplin sa svojim filmovima, Vitgenštajn sa svojom filozofijom, Beket sa svojom prozom i dramom. Oko njih sam sve to nekako zavrteo. Od početka je tako krenulo, i dalje sam tako nastavio – uz njihovu pomoć, ali kasnije i bez.

Kolumne su pune specifičnog, uvrnutog humora apsurda. U jednom intervjuu ste naveli da je humor jedini način da čovek stekne neku vrstu imuniteta u odnosu na ono što se događa, da ne bi poludeo.

Ja nemam dilemu oko toga da je život zapravo nepodnošljiv. Ja zaista tako mislim.

Koje komentare čitalaca ste čuli nakon objavljivanja knjige?

Nemam baš neki uvid u te stvari, jer i ne pratim puno komentare, nemam društvene mreže, nisam u tome. Ali ono malo što sam video kreće se od najgoreg do najboljeg. Neke ljude sam očigledno puno razočarao sa ovim, a neke nisam.

Zbog čega je od objavljivanja poslednjeg romana Komo do ove knjige proteklo 15 godina?

Tu sad ima puno nekih stvari, privatnih uglavnom razloga koje bih najradije preskočio. Možda ću o tome pisati jednog dana. Ali to su jedini razlozi. U početku mi je bila potrebna pauza, a posle toga se dosta toga izmešalo, i onda mi je neki otklon od književnosti bio potreban, i prijao mi je. Na kraju mi je i dosadio. Tako da sad pišem više nego ikad, što prija.

Kako sada gledate na roman Komo, koji je nastao tokom rezidencijalnog boravka za pisce u Italiji. Kako gledate na stvaranje tog romana?

Najmanje se sećam stvaranja. Sećam se mnogo bolje tog perioda, vremena koje sam ja proveo na jezeru Komo. I onoga što nema u knjizi, a zbog čega se jako dobro sećam, jeto da sam ja svakog jutra tamo ustajao i pisao šta je bilo prethodnog dana jer sam znao da ću zaboraviti puno važnih stvari. I to sam pisao ne iz namere da bih pisao roman nego jednostavno da ne bih zaboravio, pa možda jednog dana da nešto od toga napravim. I onda je prošlo par godina, otreznio sam se konačno, i onda sam napisao roman. Imao sam taj materijal koji sam pisao tamo svakog jutra.

Kako sada vidite veliki uspeh tog romana?

Nisam nikad razmišljao mnogo o tome. Drago mi je, naravno. Ima nekih stvari koje su mi prijale, a koje zapravo zaista nisam mogao da očekujem. Ovo sad zvuči pretenciozno, ili kao da laskam samom sebi, ali nije. Zanimljivo je bilo kada sam bio na jugu Francuske, kada sam imao jednu promociju knjige u malom mestu Valons blizu Liona, prišao mi je jedan čovek sa detetom, Arapin, koji je bio radnik u tom mestu. Potpisao sam mu knjigu, on mi se zahvalio i rekao kako se oseća manje inferiornim od kada je pročitao tu knjigu. Koji su njegovi razlozi – nemoguće je da ja to znam, ili kakav je njegov život kao stranca, Arapina u Francuskoj. I šta je on to video u knjizi – to je nešto na šta čovek ne može da ima odgovor. Ali zapravo te neke situacije su najviše što može čovek da dobije posle knjige. To sam zapamtio. Više od toga možda ne mogu da dobijem.

A koliko su na vas uticali Rajmon Karver, Pol Oster, Čarls Bukovski, Semjuel Beket, Gertruda Stajn, pisci koji se pominju u nedavno predstavljenoj knjizi – studiji Valjarević u dijalogu sa angloameričkim piscima autorke Aleksandre Žeželj?

To je više doživljaj autorke te knjige. To je sasvim u redu. To su njena povezivanja. Ja ne mogu da kažem da osim Getrude Stajn ili Beketa, da su mi ovi drugi bili nešto previše važni u životu. Ali kad neko tako pronađe neku vezu, a vi to posle i pročitate, vi vidite da ta veza i postoji. Nema veze da li je meni to bilo važno ili nije. A ovi autori jesu – Beket i Gertruda Stajn su mi bili važni, u nekim formalnim stvarima literature.

Sa Aleksandrom Žeželj Kocić sam se upoznao kada je počela da radi na knjizi. Meni ne smeta ništa od toga. To je njen doživljaj za koji smatram da je tačan. Ja nemam svest o tome, ili uvid takav, ali verujem da je to tako.

U jednom intervjuu ste naveli da vam se najveći broj ideja javlja dok šetate gradom. I da, kada dođete kući, samo sve zapišete.

Jeste, mogu i da vam pokažem tu aplikaciju u kojoj beležim sve ideje. Ovde gde je stavljena tačka, to sam iskoristio. Recimo, ovde sam zabeležio neke ideje za majice koje Mate osmišljava (lik u kolumni Fric i Dobrila, prim. ured.)

Ranije sam išao peške uz Dunav, pa do Zemuna. Sad idem na Kalemegdan svako jutro, pošto rano ustajem. Dve stvari u ovom gradu koje ja najviše volim su Marlboro i Kalemegdan. Sve ovo što tokom šetnji napišem, ja kasnije razradim.

Šta sada radite?

Stalno radim na kolumni. U planu je objavljivanje drugog dela knjige Fric i Dobrila. U prvoj knjizi nalazi se prvih 65 kolumni koje su od 2019, u kontinutetu objavljivane u magazinu Nedeljnik. Drugi deo će takođe imati 65 kolumni. Verovatno će knjiga imati i podnaslov. Taj drugi deo će imati početak i vrlo jasan kraj. O tome ne bih da pričam, to će biti iznenađenje.

Završio sam predgovor za List na korici hleba, za reizdanje te knjige. Radim i na novom romanu – on je završen, ali sad radim drugu ruku. Ne volim unapred da pričam o nečemu što nisam završio. Objavljivanje tog romana se očekuje na jesen, ili do kraja godine u svakom slučaju.

Info…

Delo Srđana Valjarevića, jednog od najznačajnijih pisaca svoje generacije, nedavno je obasjano novim svetlom – predstavljena je knjiga Aleksandre Žeželj Srđan Valjarević u dijalogu, studija u kojoj se razmatraju veze Valjarevićevog dela sa radovima velikih američkih pisaca.

O prvoj knjizi

Roman List na korici hleba je prvi Valjarevićev roman. Objavljen je 1990, a ove godine Laguna planira njegovo novo izdanje.

„Za ovo reizdanje nisam reč menjao. Naravno da bih sada sve drugačije. Taj roman ima neku sirovost – imao sam 22 godine kada sam to pisao. Mislim da bih ispao mnogo loš da bilo šta dirnem. Prošlo je, dakle, 30 godina. Ali ja jesam zadovoljan tom knjigom. Drago mi je da će izaći posle dosta vremena.“

Srđan Valjarević je rođen u Beogradu 1967, piše prozu i poeziju. Objavio je romane: List na korici hleba (1990), Ljudi za stolom (1994), Dnevnik druge zime (2005) i Komo (2006), kao i prozne zapise Zimski dnevnik (1995) i zbirku pesama Džo Frejzer i 49 (+24) pesama (prošireno izdanje), 1996. Zbirku kolumni Fric i Dobrila objavio je u decembru 2021.

Naslovna fotografija: N. Babić