Demencija, starenje, smrt i ostale „lagane” i letnje teme nas čekaju u filmu „Vortex” Gaspara Noe

Večiti provokator, nihilista i prvak filmova koji se gledaju samo jednom i više nikad jer vam ostaju duboku urezani u sećanje kao neka vrsta traume, Gašpar Noe je stigao u beogradske bioskope sa poslednjim svojim udracem u gledaočev stomak, filmom Vorteks.

Kod ocenjivanja filmova Gašpara Noe, hvaljenja i kuđenja istih, nema tačnih i pogrešnih odgovora i misli. I ako ste oduševljeni i ako ste se duboku razočarli, ili ako ste možda uvređeni, sve je to potpuno ok i niste pogrešili. Njegovi filmovi su celuloidno biće za sebe, koje ne može svako da svari, ali oni koju uspeju to da urade, osećaju se kao da su dobili neku veliku nagradu.

S obzirom da mu je mnogo bliski prijatelja umrlo u prethodnim godinama, a i sam je imao near death iskustvo, rešio je da kraj života i smrt obeleži njegov novi film. Italijanski reditelj Dario Arđento glumi neimenovanog oca, dok majku glumi čuvena francuska glumca Fronsoa Lebrun. Kako to obično u Noinim filmovima biva, postoji i dramaturško-vizuelna začkoljica. Ovog puta umesto POV prikaza duše mrtvog dečaka ili filma koji ide unazad, reditelj je rešio da film podeli na split screen, gde s leve strane pratimo njegov život, sa desne strane njen. Ona pati od Alchajmera i retko čega se seća. On se bori protiv starosti švaleracijom, druženjem i pisanjem knjige o filmovima i snovima. U sredini svega je sin, bivši zavisnik koji prolazi kroz krizu i stalno izgleda kao da će skrenuti ponovo u pravcu narkomanije.

Iako možda na prvi pogled sve deluje kao da posmatramo dva oka u istoj glavi, kako vreme odmiče (a odmiče jako, jako, jako sporo, sa užasno dugim kadrovima u kojima se apsolutno ništa ne desi) shvatamo da mi posmatramo dva odvojena života koja se gase, a koja nemaju više mnogo toga zajedničkog.

Pre par godina, Haneke je imao sličan film, sa sličnomn tematikom, “Amour”. Uzeo je i Zlatnu Palmu u Kanu i na neki način se zapljunuo da je ova tema već obrađena u tim visoko intelektualnim krugovima. Možda bi još veća provokacija bila da je Noe nazvao svoj film isto, ili Amour II, kao neka vrsta neautorizovanog nastavka, jer sigurno je i sam znao da će ga svi upoređivati sa kanskim pobednikom iz 2012.

Noe je uspeo da napravi spor, trom i težak film, kao što su i njegovi likovi teški za gledanje. Činjenica je da je to apsolutno i hteo. Otud me lično i ne pogađa mnogo što mi se film nije dopao, jer jednsotavno ova priča je iz perspektive univerzuma koji može bilo kom čoveku da bude stran.

Noe pravi dekonstrukciju tog romantizovanog staračkog života koji s vremene na vreme internet želi da nam stvori i prikaže, u kom tamo neki baka i deka držeči se za ruke šetaju se pored reke i dostojanstveno stare. Ništa ovde nije vredno romantizacije već prikazuje život ogoljen i kakav jeste. Tek po neka sitnica je dokaz da je tu nekad bilo iskre, strasti i ljubavi. Mada možda i tim sitnicama autor pokušava da naglasi da su i one dovoljne, dok nam se svima ne ugasi split screen.

Naslovna fotografija: MCF Promo