The Sandman, najgledanija serija na svetu prošlog vikenda: Prava stvar ili dečiji hokus pokus
Čuveni strip Nila Gejmena je konačno (ali baš baš konačno, jer pokušavaju da ga snime već decenijama) dobio svoju televizijsku varijantu. I bilo da vam se dopada ili ne, ovo je serija koju je prethodnog vikenda ceo svet gledao.
“The Sandman”, uz grafičku novelu “Watchman” Alana Mura, dugo je važio za strip koji je gotovo nemoguće snimiti. Onda je Zek Snajder snimio film, dekonstrukciju superherojske priče, i iako je verno preslikao većinu materijala, nije uhvatio poentu stripa. Tek će kasnije Dejmon Lindelof sa serijom “Watchman” uspeti da ispriča svoju verziju priče, oslanjajući se na početnu zamisao. Zbog svih ovakvih verzija čitanja kompleksnog materijala, “The Sandman” je godinama neuspešno razvijana priča. Prvo je odbačen od strane Holivuda jer je prekompleksan da bi se samo u jednom filmu bavio ovom rasplinutom i eteričnom pričom, dok sa druge strane, televizija bi mogla da obradi sve, ali treba velika produkcija, sa još više uloženih para. E tu onda dolazi Netfliks koji je više puta u prošlosti dokazao da ima para za bacanje.
Dejvid Gojer, čovek koji uništi sve što dotakne, ako pitate mnoge fanove stripova, preuzeo je ulogu glavnokomandujećeg scenariste, ali ipak je Nil Gejmen uspeo da zadrži dirigentsku palicu producenta koji prati šta se dešava sa njegovim likovima. Zauzvrat dobili smo sezonu koja dosta verno preslikava prva dva izdanja stripa. Sa tim vernim slikanjem dobijamo, kao svojevremeno kod Snajderovih Vočmena i dobro i loše. Ali krenimo od početka.
Priča prati zamišljeni svet bića većih od bogova, odnosno centralnog lika koji ide pod imenom Dream iliti San iliti Morfijus (Tom Sturidge). On kontroliše snove svih ljudi, i one lepe i košmare, u najpojednostavljenijem objašnjenju. Serija poćinje negde s kraja 19. veka kad otac (Charles Dance), želeći da ulovi Smrt (zamkom za “Smrtove” naravno) uhvati Sna, i drži ga nekih stotinjak godina u kavezu, tražeći od njega večni život. Međutim, San ga tu iskulira, oslobodi se 100 godina kasnije, naravno preko snova. Pošto se oslobodi, shvata da mu je carstvo skoro razrušeno, a i da mora da povrati oruđe za rad i alat koji su mu oteli dok nije tu, poput džakčića peska i gas maske od kojih se, jelte, nije odvajao ranije. I onda kao u nekoj narodnoj pesmu postkosovskog ciklusa, Mili bože čuda velikoga, kad se San po zemlji dembeliji da prevrne, i zajedno sa gavranom koji priča, kreće da traži to što mu pripada, usput nalazeći se sa prijateljima ali i onima koji to nisu.
E sad, kao što vidite iz prethodnog, ovo nije ona vaša standardna priča iz stripova. Glavni lik je mudro ćutljiv i zamišljeni bledi gotičar, koji je btw pravljen po liku Roberta Smita iz benda “The Cure”. Oni koji nisu fanovi fantastike i magije (kao ja) dosta će se mučiti prvih nekoliko epizoda, jer pored pretencioznih unutrašnjih monologa, videćete i gomilu hokus pokus zapleta koji mogu da ne dopru do vas. Plus što i vizuelno sve podseća na video igre, odnosno sama radnja deluje kao da gledate neki snimljeni deo, pre nego što uzmete džojstik u ruke i krenute da upravljate glavnim likom.
Međutim, sa četvrtom i petom epizodom stvari kreću da se popravljaju. Dve dramski orijentisane epizode, koje mogu da stoje samostalno za sebe, bez mnogo efekata i fantazijkog mambo džamba kupuju i ovu drugu publiku, a to je bitno, jer sam “The Sandmen” barem za nas koji ga nismo čitali, stajao kao štivo koje treba da udovolji i bude veliko čak i nama kojima nije bliska temi. Ove dve epizode – jedan set u dajner restoranu, drugi u istom pabu u razmacima od sto godina, zaista pokazuju šta možete da uradite sa jednom pričom i jednim likom i po jednim satom genijalnosti. Ove dve epizode daju celoj seriji više emocije i veličine nego beskrajna priča koja ide tam ovamo i u kojoj neko mnogo gestikulira rukama iz kojih izlazi magija.
Pored Sna, tu je još gomila likova sa većim i manjim moćima. Razvijanje tih likova je jedna od boljih strana same serije, i sve postane mnogo interesantnije kad celu priču počnete da posmatrate kao takvu u kojoj je naslovni Sandmen samo vodič kroz paletu mnogo interesantnijih bića. Da li zbog šarenila drugih likova ili velikog tereta na njegovim leđima, glavni glumac i njegov got emo gospodar snova je možda i jedna od slabijih karika cele serije.
Tu je Smrt (Kirby Howell-Baptiste) koja, nasuprot uvaženom mišljenju, je jako topla i draga, Lucifer u tumačenju Gwendoliy Christie koju znamo iz Game of thronesa kao moćnu Brijenu, Džon Konstantin je sad Džoana Konstantin (Jenna Coleman), dok Džon Di, mentalni bolesnik koji dobija delić moći našeg Morfijusa, sa uvek savršenom ulogom koju tumači David Thewles, pravi tu parelelu između običnog smrtnika i bogova.
Na kraju, dobili smo sve ono što smo očekivali. U ovakvim pričama nikad nema glavnog, centralnog mišljenja. Gomila fanova je odbacila ceo projekat mnogo pre nego što su pogledali prvi kadar. Mnogi će braniti do smrti sve vezano za ovu seriju jer osećaju potrebu da to tako treba. Neki će se navući po prvi put, a neki će odbaciti sve uz komentar kako ovo nije njihova šolja čaja. Pravi odgovor je verovatno negde između, do kog će se verovatno doći kad stvari “malo odleže” i kad se smiri hajp.
Naslovna fotografija: Netflix Promo
