Čekanje se završilo i dobili smo šta smo tražili – Pixes su konačno svirali u Beogradu
Verovatno najduže čekanje na neki koncert, (u istoriji muzike, ma što da ne) s obzirom da od momenta kad je objavljena vesta da Pixies dolaze u Beograd, pa do nastupa je prošlo nešto više od tri godine, konačno je sinoć završeno, jer četvorka iz Bostona je konačno svirala za više hiljade ljudi na Tašmajdanu.
Sigurno je postojao trenutak u mom životu kad bih na pitanje “Koji ti je omiljeni bend” odgovorio sa – Pixies. To bi naravno bila laž, ali to uvek bilo kul reći, jer su Pixies uvek bili to. Prokleto kul bend. Stvarali su postojano sa strane, uticali na mnoge koji će kasnije postati veći, dok su oni čekali svoj deo kolača. Čini se da im je baš taj deo zapao u ovim kasnijim, reunion turnejama, kad su i poluotvoreno, bez mnogo skrivanja pred svima, pevali oni staru Kud Idijota “Mi smo ovde samo zbog para”. Doduše, izbacuju oni redovno albume, koje da se ne lažemo, malo koga interesuju, jer na njima nemaju ni ništa novo da kažu, a nema ni Kim Dil na basu.
Takvi, sad nešto bogatiji, matoriji nego 1989. godine, kad su poslednji put bili u Beogradu, došli su da naprave klasičan stadionski rok šou (ili barem koliko je to moguće sa njihovi prljavim, gitarskim, malim-velikim pesmama). Pre benda je izašla predgrupa “The Slow Show”, dovoljno neupadljiva da možeš da je fino izignorišeš dok ćaskaš uz prvo pivo večeri. Tri čike i teta su izašli na binu malo posle 21h i pokazali svima da i dalje praše sve u 16, ali i da su matori po svakoj mogućoj stavci pa i onoj da nisu prihvatili novu tendenciju (novu koja traje već deset, petnaest godina) po kojoj bend uvek prvo svira neki hit, da bi podigao masu koja ih je čekala. Pixies se odlučuju za stvar “Cactus” sa albuma Surfer Rosa i time pokazuju da će nas provozati, bez mnogo reda, kroz celu karijeru.
Bend nema klasičnu setlistu koju vozi kroz celu turneju, već ispred sebe ima naslove 50-ak pesama od kojih osviraju skoro 2/3 ali uvek drugačijim redom, koje kao da neki generator izabere umesto njih. Što je super, jer dobijate jedinstven show koji se ne ponavlja na turneji. Loše je kad u tom izboru pesama vežu 20 minuta nehitičnih i to posle sat vremena, u sred koncerta kad već vam se po difoltu gubi koncentracija, a ni kiša koja je se sinoć zaetala u pljusak koji to nikad nije postao, vam ne pomaže. Ipak bend u svom rukavu ima previše velikih hitova da bi nakon ovog koncerta pamtili loše stvari. Nešto malo više od pet hiljada ljudi su sinoć na otvorenoj sceni čuli jako dobre izvedbe pesama kao što su “Debaser”, “Here comes your man”, “Gouge away”, i čak dve varijante “Wave of mutilation”.
Nismo dobili nijedno “Zdravo”, “Ćao”, “Hola” ili pokušaj srpskog, ali nismo ga ni očekivali. Ovo je bio fanovski koncert, i teško da je bilo zalutalih duša koji su hteli da prisustvju cirkusu koji je stigao u grad. A fanovi znaju da Frenk Blek nije nešto rečit čovek, barem ne u ovim kasnijim godinama. Među prvim pesmama na setlisti bila je “Hey”, koja lepo počine akapela stihovima “hey, been tryin to meet you”, i to vam je realno bolje od svih pozdrava.
Između benda i publike nema neke velike hemije, ali i to je očekivano, jer je svako došao da obavi ono zbog čega je tu. Bend je zagnjuren u svoju svirku i pravljnje buke i melodija. Međutim, gledano po komentarima od sinoć i danas na netu, publici to ni najmanje nije smetalo. Većina je ustvari ovo i prvi veliki koncert u prethodnih 5 ili više godina, a mnogi su i doveli svoj podmladak. Svako ko je kupio kartu, prihvatio je taj nostalgični ples – “vi meni 20ak, 30ak evra, ja vama ko iz džuboksa pesmu koju ste gotivili da čujete petkom u izlasku”. Nakon tog dogovora i stiska ruke, nema posle ljutnje jer bend svira novo, pada kiša, ne govore vam “hello Belgrade” ili svirka nema bisa. A da, nije bilo bisa, jer su svirkom dogurali do magične cifre od 23h, kad se sva muzika u Beogradu radnim danima gasi jer ako se nastavi još barem par minuta pretvoriće se u bundevu kao u poznatoj bajci.
Ipak, za kraj smo čuli tu veliku pesmu za kraj sveta, “Where is my mind”, preko koje su mnogi mlađi i čuli po prvi put i upoznali ovaj bend. Takvih mlađih je baš malo bilo sinoć, što je možda i dobro jer ovako je sve ostalo zarobljeno i zagrljeno za publiku koja je u nekom svom filmu, koji se više ne daje u bioskopu a kom su Pixies bili saundtrek.
Naslovna fotografija: EPA EFE
