Ivan Tokin: Kralj

Danas sam imao onoliko posla. Skoro sve sam završio. Nigde nisam kasnio, a mogao sam. Tačno u određena vremena sam bio na tačno određenim mestima, tamo sam sprovodio unapred planirane aktivnosti, izgovarao sam rečenice kakve su se od mene očekivale, kad je bilo neophodno davao sam svoje mišljenje, birao sam, kupovao, čekao sam u redu, pa sam pokazivao ličnu kartu, napisao sam jednu molbu, potpisao dva ugovora na tri mesta, i razumete već, imao sam dan kakav svakom može da se desi.

Mesta na kojima sam se nalazio tokom dana su, naravno, udaljena jedna od drugih. Da bih se premestio s mesta na mesto, uglavnom sam hodao. Osim što sam uhvatio dvaesšesticu u Francuskoj i sišao na Trgu republike, jedna stanica, toliko. Ušao sam u pekaru da pojedem nešto i tamo ne znam da li mi se sve dopalo ili mi je od svega bilo muka, pa sam odložio ručak.

Prešao sam ulicu i prišao da vidim picu koju prodaju na parče, stalno prolazim tuda a nikad nisam video kako izgleda. Video sam i okej, kaprićoza bolja nego na drugim takvim mestima, ali ne znam, nije mi se prijela. Dok sam se udaljavao okrenuo sam se, ne znam zašto, da vidim piceriju iz daleka valjda, da je vidim sad kad znam kakve pice prodaju.

Kad tamo – Kralj Čačka. Stoji čovek, čeka picu. Delilo nas je dvadesetak metara tako da sam mogao mirno da ga razgledam a da ne budem napadan. Kaput i šešir, kao što ga znam sa fotografija. Ja ga samo sa fotografija i znam, ovo je prvi put da ga vidim uživo. Nisam nikada čuo ni jednu njegovu pesmu, nisam bio na njegovom koncertu, a mnogo puta sam bio na korak od toga, ali umem da ga prepoznam. Viđao sam ga na plakatima, na fotografijama na netu i u novinama.

Pročitao sam jedan njegov intervju. I evo ga sad tu, čeka picu. Poznajem mnogo ljudi koji ga poznaju, slušao sam priče o njemu i njegovoj muzici, prijatelji su me zvali na njegove koncerte, jednom sam bio pozvan i na izložbu njegovih slika, i nikad nisam otišao. Planirao sam da ga vidim, govorio sam sebi treba da vidiš šta taj čovek radi. I evo gledam ga šta radi, čeka picu na Trgu republike.

Čuo sam da je u pitanju bluz, neka vrsta bluza, tako su mi rekli, i kažu Tom Vejts, i sve razumem, kao da sam čuo bar neku pesmu, nešto očekujem od njega, zakleo bih se da znam kakva je atmosfera u pitanju, ali to su baš guposti, da izvinete, da misliš da znaš nešto o nečemu zato što ti je neko rekao o čemu se radi. Valjda ništa gluplje od toga i ne postoji. Ali ja sam se upecao.

A sad, evo ga tu, čeka picu, i izgleda mnogo bolje od Toma Vejtsa. Ne znam da li zbog šešira, ili zbog kaputa, ili zbog tog nosa, ili zbog propitivačkog stava koji se vidi i sa dvadeset metara, ali izgleda kao umetnik. Možda izgleda samo kao gladan čovek koji će uskoro jesti, možda sam zbog šešira i kaputa i svih priča izmislio da izgleda kao umetnik, ali tako mi je izgledao, šta ću.

Evo sad dok vam pišem ovo, dok ga se sećam, opet mi je kao na plakatu, ne mrda se čovek. Ne vredi, bez muzike mi se neće mrdnuti, tako sam mislio tada. Ostavio sam ga tamo skamenjenog i otišao da ručam sa svojom ženom na klupici ispred Politike. Jeli smo pohovanu piletinu iz kalupa od stiropora, umakali smo u tartar i čili sos, jeli smo kupus salatu i krastavce prstima. Hleb nismo pipnuli. Nismo gledali ljude na stanici, ni ljude u restoranima pored nas, gledali smo se, i to je bio najbolji deo dana. Posle smo se našli kod kuće i zamalo da joj kažem da sam video Kralja Čačka, ali nisam joj rekao. Predveče me je poslala da platim račune, odugovlačio sam, ali sam na kraju ipak krenuo.

Čim sam izašao iz ulaza, jasno vam je, našom ulicom prolazi Kralj Čačka. Vidim ga u pokretu, hoda čovek. Otišao je levo, a mene je put vodio desno, od ulaza. Prvi put sam video njegov pokret. Deluje mi kao da bi mogao da nauči da boksuje, ako već nije. Žilav dečko, lak, rekao bih poluvelter ili velter, u srednjoj ne bi dobro prošao. Jedno mi je jasno – sledeći koncert ili izložbu neću propustiti.

Naslovna fotografija: Hal Gatewood on Unsplash