Fudbaleri nisu ni cirkuzanti, a ni neko ko treba da rešava naše lične i nacionalne probleme
Volim da poslušam dobar podkast, volim da pratim sport, pa samim tim sportski podkasti često mogu da budu dobitna kombinacija za mene. Najčešće su to oni u kojima gostuju uspešni sportisti i pričaju o anegdotama iz svojih bogatih karijera, ali prošle nedelje sam slušao malo drugačiji sportski podkast.
U njemu je gostovao košarkaš koji je mogao da bude velik, možda i najbolji kog smo ikad imali, ali su ga teške povrede sprečile da pokaže sve što je mogao. I pričao je preko dva sata o svojoj karijeri, koja je nakon svega što mu se desilo bila sasvim korektna, ali i dalje ni blizu one koju je mogao da ostvari. Možda je zato na momente zvučao pomalo ogorčeno, a možda bi takav bio i da je ostvario pun potencijal, jer je tokom profesionalnog bavljenja sportom krenuo da preispituje koji je smisao svega toga. U više navrata je rekao kako se osećao kao cirkuzant čija je jedina uloga da zabavi ljude koji su platili karte da dođu na utakmicu. Voditelj, takođe bivši košarkaš, spomenuo je poznatu frazu o sportistima kao savremenim gladijatorima, ali on je ponovio da pre misli da su cirkuzanti.
Narednih dana sam se vraćao na ovo njegovo poređenje, pogotovu što se pribiližavao odlučujući meč srpske fudbalske reprezentacije protiv Švajcarske. Euforija, koliko god opala u narodu nakon prve dve utakmice, i dalje je bila prisutna, pa mi je bilo jasno da neki ljudi neće ovaj meč posmatrati kao izvođenje cirkuzanata, čak ni kao borbu gladijatora, već nešto mnogo više od toga, kao mesto na kom se vodi odlučujuća bitka za svoju zemlju. I da bi, koliko god ovaj bivši košarkaš pežorativno pričao o osećaju da ga je publika gledala kao cirkusku atrakciju, to možda bio bolji pristup od onog koji smo ovih dana imali. Jer od cirkuzanta očekuješ da te malo zabavi i pomogne ti da skreneš misli. Neki kao da su od fudbalera očekivali da će im rešiti probleme. Ne samo lične, već i nacionalne.
Povezani članci
Suvišno je da ovde komentarišem šta se desilo na utakmici, bilo da je reč o sportskim segmentima, ili onim drugim. Psovkama, provokacijama, koškanju, umalo opštom tučom. Ko ne prati previše sport lako može da upadne u zamku ponavljanja opštih mesta kako smo najgori, da se brukamo pred svetom, kako treba ukinuti sport na toliko i toliko godina dok se ne naučimo pameti. Takvi komentari automatski prizivaju one suprotne, podjednako neoriginalne, po kojima su uvek krivi neki drugi koji su prvi počeli i da su se naši igrači samo branili. Analiziranje dešavanja sa utakmice nisu se stišavala, tome su naravno doprineli tabloidi koji su po pravilu dolivali ulje na vatru, tako da se narednih dana pričalo samo o dešavanju na meču, ali ponajmanje o sportskom aspektu. Ni traga od priče o cirkuzantima koji treba malo da zabave narod.
I bez obzira na to što bi mnogi nakon nemilih scena sa ovog meča poželeli da su ga svi posmatrali kao razbibrigu čija je uloga samo da zabavi gledaoce, svako ko iole voli sport i navijanje zna da je to nemoguće. Naravno, na ovoj utakmici pređena je granica i kod pojedinih igrača i navijača, politika se previše umešala pa su je neki posmatrali kao nešto mnogo više od utakmice, pa samim tim i poraz i ispadanja bole više od nekih drugih neuspaha, ali pogrešno je vrele glave gledati samo u naličje sporta i zaboraviti na njegovo lice. A lice je teško uvek opisati.
Mnogi vas gledaju kao ludaka kada im kažete da ne samo što navijate za neki tim, već ponekad odete i na utakmicu. Olako vas klasifikuju, pokušavaju da vas ukalupe u sliku koju imaju o navijačima, pa su onda zbunjeni jer ne mogu da vas zamisle u toj ulozi. Suviše lako smo u stanju da vidimo samo ono loše, a tog lošeg, da se ne lažemo, kod navijača i svega što prati naš sport i te kako ima, ali ne dozvolimo da zbog svega toga ostanemo slepi i za ono lepo. Navijati za neki klub i reprezentaciju može da bude predivno. Radovati se uspesima, nadati se, strepeti, maštati, ali i tugovati zbog neuspeha. Družiti se sa ljudima koji slično osećaju, zajedno pratiti utakmice i deliti sve ove emocije sa njima. Naravno, suvišno je i napomenuti, dokle god se ne pređe neka granica i navijanje ne preraste u nasilje, što se nažalost povremeno dešava. Problem je samo što su takvi ljudi manjina i to velika manjina, a što već godinama u javnosti postoji slika huligana i verovanje da su takvi skoro svi ljudi koji navijaju i idu na utakmice. Istina je da je normalnih navijača, i u Srbiji i u svetu, neuporedivo više. Među njima ima ljudi svih kategorija, mladih i starih, obrazovanih i neobrazovanih, bogatih i siromašnih, iz urbanih i ruralnih sredina, mnogi od njih imaju dijametralno suprotne stavove o mnogim pitanjima, ali spaja ih ista emocija. To i jeste jedna od lepota sporta i navijanja, u stanju je da poveže neke ljude koje ništa drugo ne bi povezalo.
I šta ćemo onda sa tezom da je sport tu samo da skrene pažnju sa nekih važnijih problema? Ništa. Čak i ako je teza tačna, legitimno je to poželeti. Prija nekad sve nagomilane probleme zameniti jednim – brigom da li će tvoj tim pobediti u utakmici. Nadati se da će igrači tvog tima dati maksimum na svom poslu, čak i ako si ti pobegao sa svog posla ne bi li ih gledao. Racionalan deo tebe te opominje da ništa od toga suštinski ne menja tvoj život, pobedili ili izgubili, i dalje te čeka sve ono što imaš, sve ono lepo i ružno i dalje će biti tu, ali ko navija svesno priguši racionalan deo sebe. Makar na kratko. I ne želi da sportiste gleda kao cirkuzante. Nisu oni tu samo da bi ga zabavili. Imamo u današnjem društvu dovoljno toga što može da nas zabavi, možda i previše.
S druge strane, prečesto smo u kolotečini, ponavljamo iste poslove iz dana u dan, živimo u rutini, sate provodimo zarobljeni u prevozu, život u savremenom društvu nas prilično umrtvljuje, pa dozvolimo sebi, makar i preko sporta i navijanja, da budemo srčani i strastveni. Da vičemo, pevamo, aplaudiramo, zviždimo i opsujemo, što da ne. I da se nadamo. Kao što sam se ja na ovom istom mestu pre samo dve nedelje nadao da će naša reprezentacija ići do kraja. Neko bi sad mogao da pročita taj moj tekst i da se nasmeje što sam ispao naivan i glup, i nemam sa tim nikakav problem, jer znam koliko je lepo nadati se uspehu tima za koji navijaš. Baš kao što i sada počinjem da se nadam da će se naša reprezentacija kvalifikovati za naredno Evropsko prvenstvo, da će se tamo ponovo susresti sa Švajcarskom i revanširati im se konačno za prethodna dva poraza. I nadati se da će na tom meču, za promenu, sve ostati u domenu sporta.
Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović
Povezani članci
Ivan Tokin: Kralj
