Ima li života posle Nove godine?
Vozim se taksijem pre neko veče i postavim pitanje, kao što to često činim u takvim situacijama, kako ide posao i taksista mi kaže da ga ima dosta. Dodaje da je pred Novu godinu uvek puno posla, da ga nakon nje do Božića još i bude ponešto, ali da nakon toga i njegov posao utihne. Da stvarno, nadovezujem se, ponašamo se kao da nema života posle Nove godine.
Ako malo bolje pogledamo, pred svaku novu godinu stvara se atmosfera kao da 1. januara ne dolazi samo nova kalendarska godina, već Apokalipsa, zbog čega imamo još svega nekoliko dana da uradimo sve što smo planirali, dok će posle biti kasno. Gužve u radnjama, haosi u samoposlugama, kolapsi na ulicama, neizostavni su deo novogodišnjeg paketa zajedno sa ukrasnom rasvetom, štandovima na svakom koraku i razdraganim trubačima na ulicama. Neko će reći da je sve to deo pretpraznične euforije i da jedno ne može bez drugog, i moguće da je to tačno, ali važnije je pitanje šta se dešava nakon nje? A nakon nje, kao što je taksista lepo primetio, nastaje praznina. Ništa se ne dešava, život staje. Nema više dešavanja po gradu i entuzijazam često traje koliko i tegla Ruske salate – i što smo bliži njenom dnu, osećamo se istrošeno poput nje. Istrošeno u materijalnom smislu, ali još važnije i u emotivnom. Ako se pretpraznična atmosfera, sa posebnim akcentom na samu novogodišnju noć, gleda kao jedno kolektivno pijanstvo, naredni dani, ali i nedelje, umeju da budu težak kolektivni mamurluk. Problem je što za onaj pravi mamurluk, jutra nakon proslave, makar znamo kako je nastao i kako će proći, ali teža je situacija sa onim nedokučivim, mamurlukom koji ume da potraje do kraja januara.
Zato sam poslednjih godina oprezniji, više puta sam se opekao o januar, taj najduži mesec u godini koji kad jednom počne nikako da prođe, pa samim tim sa blagom rezervom gledam i na decembar. Situacija mi je u poslednje vreme donekle i olakšana, otkako imam malu decu, makar nemam tu nepotrebnu dilemu koja je u ranoj mladosti toliko znala da mi diže tenziju neizostavnim pitanjima „gde ćeš za Novu godinu”, ali i bez nje se trudim da se sa određenom rezervom prepustim svim pripremama za praznik. Umem doduše da iskoristim neke benefite vezane za ovo doba godine, pa sam tako ovih dana išao na neke korporativne žurke i svirke, ali sve vreme upozoravam sebe na ono što me očekuje. Slično kao kad trčim maraton – decembar su onih prvih dvadeset kilometara tokom kojih je sve sjajno i olako čovek može da poveruje kako je sve moguće, dok je januar onaj drugi deo trke, kad imaš utisak da jedva stojiš na nogama i da ćeš se u svakom momentu srušiti jer ti je dosta svega. I kao što je na maratonu važno u prvom delu biti mudar i čuvati snagu za finiš, ista je situacija i sa ovim dobom godine. Ne smemo sve što imamo da istrošimo tokom prednovodišnje euforije.
Društvo u kom živimo ni malo nam u ovome ne pomaže. Naprotiv. Kao da smo svi prećutno prihvatili da decembar provedemo u opštoj jurnjavi, dok se u januaru odmaramo, što u teoriji možda i ne zvuči loše, ali praksa često pokaže da je taj odmor prijatan neko vreme, ali nakon njega sledi onaj drugi deo meseca koji treba nekako pregurati. Pogotovu ako je praćen užasnim vremenom i zagađenjem, što je u Beogradu poslednjih godina skoro pa tradicionalna januarska scenografija. Mada, ovo nije samo problem Beograda, širom sveta je poznat termin Blue monday, odnosno najdepresivniji dan u godini koji pada trećeg ponedeljka u januaru. Istraživanja su pokazala da je taj ponedeljak gori od svih ostalih, jer ne samo da je prvi radni dan posle vikenda, već pada onoliko nakon svih novogodišnjih praznika, kada je većinu ljudi uveliko prošla euforija, a na njeno mesto došlo suočavanje sa neispunjenim novogodišnjim odlukama i praznim novčanicima.
Zato, budimo umereni u ovim danima. Čuvajmo snagu. Ne prepuštajmo se tako lako presiji Nove godine. Dobro, neke stvari je zaista moguće uraditi samo ovih dana i besmisleno je činiti ih tokom januara, ali mnogo toga je moguće uraditi i u nedeljama pred nama. Ima vremena za mnogo toga. Možda u ovom trenutku zvuči skoro pa neverovatno, ali da, postoji život i posle Nove godina i ostalih praznika.
Ako neko želi da pogleda dobar fima na ovu temu, a i da bi imao sa čime da poredi, preporuka je Warrior iz 2011. sa Tomom Hardijem i Džoelom Edgertonom u glavnim ulogama.
A šta su to “šabanski klubovi”?
Al ga NAGRDI…čoče..
Pa ti sigurno imas: 3 Medjeda, par palmi i vise oskara… I nobelovu nagaradu za ‘kritiku’…
A da ti si zensko.. ( jesi li bila ikad Na box ,kik box, MMA?
Čisti zbog politicke korektnosti..
Akciono – šabanski srpski žanr! Svaka čast za klasifikaciju! Samo bih zamolila da uvek u tekstovima navedete da su ovi i ovakvi ‘filmovi’ podržani od strane Filmskog centra Srbije koji je glavni krivac za očajno stanje i još očajnije filmove u srpskoj kinematografiji. I tako decenijama unazad…
Nisam gledao film pa ne mogu da ga komentarisem, ali mogu da komentarišem članak iz kog se jasno vidi da imate jako loše mišljenje o porodici Balašević i ne trudite se da to sakrijete, naprotiv.
Film je odvratan….nula.nula..nula..mozda je zanimljiv za decu do petog razreda…
Realno dobar komentar sa obiljem opisanih nedostataka…ako je reditelj iz Bugarske, Maja Berpvic glumi Rumunku a Balasevicka muslimanku nije ni cudo sto film lici na Kazahtanski dugometrazni film sniman mobilnim telefonom.