Pristojni ljudi moraju da viknu „umukni“

Dugo idem na košarkaške utakmice i postoje neke stvari koje se ponavljaju tokom svih ovih godina. Gde god da se nađem na tribinama, po pravilu se u mojoj blizini nalazi neka osoba koja naglas mora da komentariše skoro ceo meč. Što je već samo po sebi prilično iritantno, ali taj osećaj je još veći pred činjenicom da devet od deset ovakvih ljudi nemaju blage veze sa sportom koji gledaju. Tako će psovati nekog igrača svog tima koji sasvim solidno igra, vikaće na trenera što iz igre ne izbaci nekog ko je pružio dobru partiju, ili će psovati sudiju što je dosudio korake, iako je igrač načinio očiglednu grešku. Ljudi okolo po pravilu ćute, malo ko će se naći da podvikne „prestani čoveče da lupetaš, pojma nemaš!”. A ovaj naravno neće prestati i do kraja utakmice će podjednako samouvereno komentarisati meč. Kao da nedostatak znanja ne dovodi do nedostatka samopouzdanja, naprotiv, što manje znanja ima, to će glasnije objašnjavati ko je šta trebalo da uradi.

Sve ovo ne bi bio velik problem da dotični fenomen postoji samo u domenu sporta i navijanja. Ipak, kako ponašanja na stadionima i sportskim dvoranama prate dešavanja u društvu, ovo je nešto sa čim se susrećemo u mnogim važnijim životnim segmentima od utakmica. Nedavno smo imali priliku da vidimo ministarku koja nakon ozbiljne tragedije i ekološke katastrofe, ne samo što nema pojma šta treba da radi, već krajnje samouvereno i bahato želi da se obračuna sa novinarom koji samo radi svoj posao. Njeno nekulturno ponašanje, praćeno uličarskom mimikom, za čas je postalo hit na društvenim mrežama i zaista je teško ostati ravnodušan pred tim prizorom, međutim, taj deo je čak i lakše shvatiti. Godinama slušamo misao da je napad najbolja odbrana, pa njenu želju da na pitanja na koje nije imala odgovor uzvrati kontranapadom, nije nemoguće razumeti. Nikako i opravdati, ali shvatiti zašto je to učinila. Onaj deo koji me više buni od njenog mlataranja rukama i namrštenih pogleda jeste zašto se uopšte upustila u nešto za šta očigledno nema dovoljno znanja.

Nije naravno ključ u njoj samoj, koliko god ona bila na važnoj funkciji, nebitna je za ovu priču, jer se sa problemom ljudi koje manjak znanja ne sprečava da imaju višak samopouzdanja, susrećemo na svakom koraku. Od saobraćaja do politike. Od utakmica do javnih preduzeća. Samopouzdanje je svakako važan faktor i svako bi trebalo da poradi na njemu, posebno oni koji imaju manjak istog, ali i kod samopouzdanja treba biti svestan realne granice. Linije do koje treba raditi na verovanju u sebe, ali koju ne treba prelaziti. Jer ako je nešto gore od manjka samopouzdanja, onda je to višak ničim izazvanog bahatog samopouzdanja.

Teško je naravno odrediti tu granicu, pogotovu kada je reč o poslu. Malo je ljudi koji su u potpunosti stručni za neki novi posao i normalno je očekivati da će vremenom u hodu naučiti nešto što ne znaju, tako da bi bilo apsurdno kada bi se prihvatali samo oni poslovi za koje je neko u potpunosti spreman. Ipak, u ovoj priči postoji jedno ključno „ali”, da bi neko mogao da unapredi svoje znanje za bilo koji posao, mora da ima neku osnovu. Neko formalno znanje, praksu, bavljenje sličnim poslovima, bilo šta što će biti garant da je određena osoba kvalifikovana da se bavi nekim poslom. Ukratko, svako od nas zna koje bi poslove mogao da radi, čak i ako im se nikada nije bavio. Dovoljno su srodni sa nečim što jeste, pa polazimo od toga da ćemo moći da savladamo sve nedoumice koje ćemo u početku imati. To je onaj deo o potrebnom samopouzdanju da se ide dalje.

Ali, postoji i druga strana priče. Koliko god da je poslova koje bismo mogli da obavljamo, neuporedivo je više onih koje ne bismo. Koliko god verovali u sebe, svoj intelekt i snalažljivost, svesni smo da postoji strašno mnogo profesija o kojima blage veze nemamo. I elementarna logika je tu da nas spreči da, čak i da nam u nekom ludilu neko ponudi da radimo posao o kom znamo da ništa ne znamo, kažemo „ne hvala”.

Ipak, to se toliko često ne dešava. Na svakom koraku viđamo ljude koji nemaju nikakvo znanje da neki posao obavljaju, ali isto tako podjednako nemaju nikakav problem s tim. Ovo je svakako više prisutno u državnim firmama i posledica je stranačkog zapošljavanja, ali čak i kod stranačkog zapošljavanja je potrebno imati neki minimum zdravog razuma. Koliko god mi nikad neće biti jasno odakle nekome ideja da nekoj osobi ponudi određeni posao iako je svima jasno da on nije za njega, još mi je manje jasno kako ljudi takve poslove prihvate. Kakvo je to elementarno odsustvo bilo kakve odgovornosti? Kako se ne pogledaju u ogledalu i pitaju „šta ja pobogu znam o tom i tom poslu?!” Ili se ni ne gledaju u ogledalu, jer nemaju nikakvu dilemu da su oni za to. Možda im je sama činjenica da im je posao ponuđen garant da oni jesu za njega. Ko su oni da sumnjaju u odluku nekog pametnijeg i iskusnijeg.

S jedne strane se na neki bizaran način čak i divim svim tim ljudima koji sa takvom lakoćom i odsustvom bilo kakve brige idu iz jednog posla u drugi. Iz jedne greške bez problema srljaju u drugu, čak ni ne trepnu, već idu dalje. I onda, kada im neko na tu grešku ukaže, ne samo da ne osede stid, ne samo da se ne osete razotkriveno, već kreću u kontranapad.

Zato je iluzorno očekivati da će tim ljudima ikad proraditi griža savesti. Da će ikad izaći pred druge i izviniti se za sve gluposti koje su načinili. Od njih nema vajde, ali možda da ima od nas. Neka to bude i moja novogodišnja želja. Da prestanemo da ćutimo na gluposti oko nas. Da viknemo, da ih razotkrijemo. Dosta smo ćutali jer smo pristojni. Vreme je da upremo prstom i kažemo „umukni”. Svakome ko treba da umukne. Od neke bahate neznalice na utakmici, do bahatog čoveka na vlasti. Jer krajnje je vreme da mnogi već jednom umuknu.