Tri nova domaća albuma, koja ako ne preslušate i ne zavolite, definitivno ste na pogrešnom sajtu

Prvih sedamdesetak dana 2023. je prošlo, a mi već imamo kandidate za najbolje albume godine. Nudimo vam tri albuma, koje morate da preslušate, a koji se nalaze između tame i svetla, između kreativnosti i realnosti, dok plutaju u hedonizmu.

Proto tip – S ivice sanjanja

Retko šta ume danas da nas iznenadi kod domaće muzike i bendova. Uglavnom ona prva slika koju steknete retko, kad se menja. Može da grabi ka nekom progresu. Ako ste nekoga voleli, vremenom ćete ga obožavati. Ako nekog niste, teško da ćete u godinama koje slede promeniti mišljenje. Ili je možda to samo do mene.

Zato faktor iznenađanja postane nešto što cenite i volite u muzici, jer je retkost. Bend Proto tip sa svojih prvih nekoliko pojavljivanja, učestvovanjem na Hali gali kompliaciji, me nimalo nije pomerio, tako da nisam uopšte razmatrao da treba poslušati njihov album, a kamoli nešto drugo. Tek sa pojavljivanjem pesme “Krećem se”, na kojoj su buku i jednoličan ritam zamenili melodijom, melanholijom i promenama ritma, nagovestili su ono što će se desiti na ovom, prvom im albumu.

I zaista, ovo nije bend koji sam ispostaviće se greškom ignorisao. Album se snimao i spremao jako dugo. Pesme se očigldno rasle sa njima, koliko su i oni odrastali. Stvari su očigledno dolazile na svoje mesto. Ono što bi neko nazavao manom, bend je na ovom albumu rešio da pretvori u svoju vrlinu. Vokal, Nikola Čučković možda nije vaš omiljeni i najbolji pevač, i tekstovi napisani možda previše naginju ka mraku, ali onom postadolescentskom, kada nade i najviše nema i kada taj ambis u koji nesnađeni dvadesetogodšnjak gleda deluje najdublje. Ali muzika, melodije, rifovi, ritmovi, su jednostavno predivni i igraju kako za ceo tim i tako i za svog lider. Kao što je potrebna cela ekipa da odigra svoje u sredini, da bi se gurnula lopta za centrafora koji daj gol, tako je i muzički i produkcijski ovde sve toliko pod konac i savršeno, da dolazimo do poente koja izlazi iz vokala.

Na kraju, ta muzika i donosi preko potrebnu vedrinu mraku koji izvire iz stihova. Takoreći muzika pružu ruku dečaku koji peva i koji je u problemu, nudi mu šetnju na svežem vazduhu i veru u neke bolje dane. A čak i da sam ja ovde previše pametovao, poslušajte samo malo remek delo – “Sve što boli proći će”, njenu postavku i genijalni rasplet i završnicu i sve će vam biti jasno. Album “S ivice sanjanja” je tridesetak minuta magije i nešto što se ne dešava svaki dan u domaćoj gitarskoj muzici.

Bella Technika – Solid state

Muzičko nasleđe benda “Darkwood dub” svakim danom otkriva sve više klinaca koji nisu bili dovoljno odrasli da bi uživila u njihovim koncertima, ali i oni koji su bend shvatali olako i zdravo za gotovo. Tek danas, kad benda više nema, vidimo neke druge stvari čujemo neke nove tonove, nove melodije. Međutim, starog benda nema, ali Bella Technika i dalje pere, i dalje kuva, i dalje okreće centrifugu (pun intended).

Album “Sections” koji je izašao pre neku godinu, nudio je korak napred u pravcu modernog i muzičkog plesnog zvuka. Novi album “Solid state”, nudi korak nazad, ali ne u kvalitetu, već u vremenu. Ritmovi, sintovi i basovi zvuče kao piratska radio stanica iz prošlog veka koja emituje zvuke iz budućnosti. Poslušajte pesme poput “Sundried” ili “Flea market” i sve će vam biti jasno.

Krucijalna stvar kod ovog benda, pored očiglednog iskustva koje nose sa sobom, svirajući evo već trideset i više godina, je ta svežina, odmornost i neopterećenost uspehom i jurenjem slave ili skakanja na top listama domaće alternativne muzike (barem onih nekoliko koliko je ostalo i koje se mogu prebrojati na prste jedne ruke). Muzika zvuči kao saundtrek male kućne žurke za probranu ekipu koja se već jako dugi druži zaedno i kojoj nije potrebno mišljenje izvan tog kruga. Tu se rađa taj hedonizam i cool vajb koji “Bella Technika” ima na pretek.

Drumbooty – Creality

Ako autoputem iz tačke A krene sva moguća kreativnost mladog, telntovanog i naslušanog muzičara, a iz tačke B istim tim putem krene realno poimanje mogućnosti i realnosti, sudariće se u tački, koja će označiti postojanje albuma “Creality”, Peđe Milutinoviuća i njegovog projekta Drumbooty.

Već neko vreme, ovaj bubnjar je natraženiji sa svojim instrumentom, na raznim gradskim scenama, ali ovakve stvari kad svira i skuplja muzičare za svoju dušu, naravno da zvuče najiskrenije i najbolje. Osam pesama, sa gomilom gostiju, na kojima je rešio da nagazi nekoliko pravaca i stremljenja u modernom džez, ali i džeziranom zvuku, koji se meša sa drugim žanrovima.

“Creality” vozi u nekoliko pravaca, ali najinteresantniji je kad zvuče staro a moderno. Kao solo albumi Laze Ristovskog ili Vladimira Furduja Furde, ali sa svemirskom produkcijom 22. i po veka (Spinal Dance, Homegrown fruits). Tu klasičnu džez matricu često napušta i odlazi u pravcima space i electro fanka (naslovna Creality, Arcade, Prisnet).

Glavna vrlina albuma je što bez mnogo cimanja i straha spaja novo i staro, tako da će vrlo lako ovaj zvuk približiti nekoj mlađoj publici, a da pritom ne uvredi neku tvrdokorniju stariju ekipu koja ne voli mnogo mešanja sa novim i svežim stvarima. A najveća pobeda će biti ako ovaj album prigrle oni kojima je džez strana reč koju koriste samo njihovi očevi, stričevi i dede.