Promuklost, lascivnost i nastanak fenomena: 60 godina od prvog albuma Bitlsa

Neke bajke nastaju iz dosade, neke baš suprotno iz inspiracije, a neke iz teškog rada u kombinaciji sa neverovatnim talentom i pravim trenutkom, baš kao što je slučaj sa debi albumom legendarnih Bitlsa.

Četvorka iz Liverpula je 22. marta 1963. objavila svoj prvi album pod nazivom Please Please Me, što je označilo trenutak koji će zauvek ostati zabeležen u istoriji muzike.

Ovaj bend je postojao već oko tri godine pre toga i gradio je reputaciju svirkama po liverpulskim klubovima, uz obrade mnogih popularnih pesama drugih, popularnijih umetnika.

Džon Lenon, Pol Makartni i Džordž Harison bili su deo benda od početka, samo što je bas gitaru u početku svirao Stjuart Satklif, a bubnjeve, ne računajući kratko učestvovanje Tomija Mura i Normana Čepmena, Pit Best koji je bio član benda sve do snimanja albuma.

Njega je zamenio Ringo Star na sugestiju producenta Džordža Martina, koji je predložio da unajme nekog samo za snimanje albuma, a bend je to shvatio kao znak da zameni bubnjara za stalno.

Naziv albuma inspirisan je pesmom koja je snimljena po uzoru na Only the Lonely Roja Orbisona i Please Binga Krozbija, a Lenon i Makartni su namerno ponovili ovu reč zbog veće zvučnosti.

Naravno, tu se krije i onaj skriveni, za to vreme prilično lascivni, sloj značenja, jer je naziv zapravo poziv na seks, što je u vreme 60-ih bilo neka vrsta presedana.

Taj hrabri potez pokazao je koliko su ovi momci drski i beskompromisni, jer su odlučili da snime album koji je namenjen mladima u vreme kada su glavni konzumenti muzike i kupci nosača zvuka bili mnogo stariji.

Baš ta drskost i hrabrost dovela je do albuma koji je i dalje relevantan i koji se nalazi na mnogim listama najboljih albuma svih vremena.

Bitlsi su imali nekoliko snimljenih singlova, kao prvi je zabeležen Love Me Do koji im je već doneo određenu vrstu prepoznatljivosti, a tu je bila i naslovna numera koja je kasnije morala da bude ubrzana na zahtev producenta.

Sam dogovor oko snimanja albuma prvo je bio zamišljen kao neka vrsta nastupa uživo, ali je to kasnije izmenjeno u klasično studijsko snimanje, za koje je četvorka u Ebi Roudu imala samo 12 sati.

Kako su pre toga po hladnom zimskom vremenu (koje im je donelo i veliku gledanost jer mnogi ljudi nisu mogli napolje iz kuće) svirali na raznim mestima, bili su pomalo iscrpljeni i promukli.

Zato su na sesiju snimanja došli opremljeni tabletama za grlo, mlekom i tvrdoglavošću koja nije želela da prihvati neuspeh.

Pokušaji su se nizali i oni su vežbali čak i tokom pauze za ručak, što obično nije bio slučaj u muzičkoj industriji, a vreme je polako isticalo.

Odluka da imaju čak 14 pesama na albumu tada možda delovala i kao preambiciozna, ali sve je već bilo isplanirano po pitanju toga koja numera će se nalaziti na kojoj strani ploče.

Do završetka snimanja, Džon Lenon je bio u najkritičnijem stanju, ali je stisnuo zube i iz prvog pokušaja je snimljena pesma Twist & Shout, koja je postala i ostala prepoznatljiva po njegovom promuklom glasu koji joj je dao poseban šmek.

Album je krenuo putem top-lista, na kojima je dugo ostao, sve do izlaska narednog, a Bitlmanija je bila u punom zamahu, jer je svet ipak bio spreman za tako nešto.

Bitlsi su postali značajan deo kontrakulturnog pokreta i umnogome su zaslužni za to što je pop muzika shvaćena kao ozbiljan vid umetnosti.

Sa albuma Please Please Me teško je izdvojiti jednu ili dve pesme kao ključne, jer su sve zajedno zaslužne za taj šmek i, iako svaka po sebi diže na noge i tera nas da đuskamo i pevamo, tek kada ih čujemo sve zajedno možemo da shvatimo značaj ove ploče.