Recenzija serije “Daisy Jones And The Six”: Došli smo po rokenrol žestinu, a dobili limunadu

Na puno događaja i stvarnih ličnosti podsetiće vas serija “Daisy Jones & the Six” i na to su autori i ciljali. Postavlja se pitanje da li nam nudi i još nešto?

Knjiga autorke Tejlor Dženskis Rid o nepostojećem bendu koji je u jednom trenutku s kraja sedamdesetih postao najveći na svetu već je dugo apsolutni hit, tako da je bilo pitanje vremena kad će doći do ekranizacije. Kao i sa knjigom, tako i sa serijom, nad celim projektom se nadvija senka i aora benda Fleetwood Mac. Niko nema prava na biografsku priču ovog benda, a s obzirom koliko se i šta zna o njihovim razuzdanim privatnim životima teško da ćemo ikada i dobiti.

Tako da je priča o Dejzi i njene šestorke prilagođena i izmaštana biografija stvarnog benda, sa doboljno dodataka da liči, ali i da nije isto. Upravo u tim dodacima, izmaštanostima, se možda i gubi autentičnost i priča postaje razvodnjena, i pošto je već o rokenrolu očekujemo kratko i žestoko piće, a dobijamo limunadu.

U deset epizoda serije koju su napisali Skot Nojstadler i Majkl Veber gledamo prvo nastanak benda The Six, kao i prve susrete sa slavom, opijanje i drogiranje frontmena Bilija (Sem Klaflin) a zatim i skidanje, skućavanje i na kraju upoznavanje sa “tour de force” i vatrenom ženom Dejzi (Rajli Kioh) koja donosi svežinu i energiju u bend. Sa albumom čije pravljenje gledamo, posmatramo i odnos Bilija i Dejzi koji su puni strati na bini (što prodaje ploču) i puni emocija i trzavica van bine, gde nas u od sredine sezone pa do samog kraja klackaju u klasičnom hoće – neće maniru.

Pošto je serija napravljena u stilu lažnog dokuemntarca, gde nam likovi prvo u kameru putem intervjua saopštavaju šta se desilo, propuštena je prilika da se napravi “rašomonska” predstava u kojoj nikad ne znamo čija je istina tačnija i veća, i ko koga krvi za raspad benda. O samom raspletu na kraju neću trošiti puno reči, što zbog spojlera, što zbog toga što je jako loš, i predstavlja sve samo ne rokenrol kao stil života, koju je serija kolko tolko do te poslednje epizode se trudila da pokaže.

Dvoje glavnih glumaca su zaista izgledali zaljubljeno i preneli su tu strastvensost likova iskreno, tako da će vam u suštini pomoći da sve posmatrate kao vikend ljubavni roman smešten u hipi rokenrol sedamdesete.

Poređenja sa Kameron Krouom i “Almost famous” se sama nameću, ali za razliku od Krouvog remek dela, gde je on pričao gotovo svoju autobiografsku priču, zbog čega smo verovali svim likovima kao da su stvarni, ovde je dosta toga fejk i ponekad sve deluje kao da neko iz Gen Z generacije zamišlja kako su izgledale sedamdeste. Uzdržano, bez puno provokacija i problema.

Ipak, ako je jedna stvar vredna i koja će ostati nakon svega ovoga, onda je to muzika Blejk Milsa. On je okupio nekoliko sjajnih saradnika (Markus Mamford, Met Svini, Kas Mekombs) i uspeo je da zaista napravi izgubljeni album Flitvuda, sa velikim hitom kao što je “Look at Us Now” koji sa dobrim marketingom i malo više guranja, može da postane Shallow (pesma Lejdi Gage i Bredli Kupera) za ovu godinu. To je prava preporuka koja izlazi iz cele ove priče. Serija može vrlo lako da se pridoda nizu projekata koje su ljudi već nazvali ambijentalna televizija, gde uglavnom nešto gledate reda radi, dok kuvate ručak ili peglate.