Gledao sam film “Jorgovani” i više nikad neću gledati na Slobodu Mićalović istim očima

“Jorgovani”, meta komedija Siniše Cvetića o ovdašnjoj filmskoj industriji rasprodala je tri prikazivanja na ovogodišnjem Festu.

Prvo reč, dve o klikbejtu iz naslova.

Sloboda Mićalović je oduvek odavala utisak smerne I odmerene zene, pre svega zadovoljne životom i karijerom kakvu ima. Bez mnogo lutanja i skretanja. Gotovo uvek glumi u projektima koji nisu moja šolja čaja, i to kažem tako zato što želim da budem blag. 

U filmu “Jorgovani” Sloboda Mićalović izgovara “boli me ku*ac” i rimuje Maja sa “apiš me za ja*a” što je ekvivalent toga da me nastavnica srpskog poziva na liniju u WC-u na 20-godišnjici mature, koja me btw. uskoro očekuje. Da, i sama Sloboda, tj njen lik povlači liniju u filmu, pre nego se popne na klavir da đuska uz trubače.

Da, znam da su to sve uloge, i da je ova nova isto uloga, da je pogrešno sticati utisak preko malih ili velikih ekrana o nekoj osobi, i da je možda Sloboda privatno najljuća pankerka koja hoda južnije od Berlina, ali utisci postoje, i to glumci najbolje znaju i vide kad ih na pijaci ili u taksiju nazovu imenom lika iz fima.

Valja li čemu film Jorgovani?

“Jorgovani” su film o glumcima, ali i o rediteljima, scenaristima, producentima, o tome kako javnost percipira njihove živote, ali i o tome kako se oni shvataju i gledaju između sebe.

U filmu pratimo glumački par Katarinu i Igora (Sloboda Mićalović i Ivan Bosiljčić) koji su partneri kako na platnu tako i van njega. Oni zajedno glume u seriji “Kad zamirišu jorgovani” koja upravo osvaja nagradu za najbolju seriju godine, nakon čega kreće party koji organizuje producent (Mima Karadžić). Na žurci saznajemo i da Igor ide u Rusiju da glumi sam, tj da vodi mlađu glumicu (Jana Bjelica) sa kojom ima aferu, o kojoj znaju svi sem Katarine. A kad kažemo svi, mislimo na reditelja (Gordan Kičić), scenaristu (Pavle Čemerikić) ali i druge likove.

Pored svega toga, na žurci pratimo i ruskog autora na privremenom radu u Srbiji koji je došao da snima (Nebojša Dugalić), mladi glumački par koji je jednom ušao u kolo voditeljstva i sad više ne može da nađe posao u struci (Jovan Jovanović i Isidora Janković), i iz nekog razloga kelnera koji glumi da je ometen u razvoju da bi krao na žurci (potpuno nepotrebna epizoda Nenada Okanovića). Kroz nekoliko otkrovenja, svađu, urlanja, pevanja i igranja, likovi će doći do preko potrebne katarze.

Međutim, ovaj film prvenstveno pleni i intrigira svojim meta fazonima. Glavni glumački par Mićalović – Bosiljčić znamo iz “Ranjenog Orla”. Međutim, posmatrajući ostale nominovane za najbolju seriju godine, gde imamo očigledne hintove na “Državnog Službenika”, “Crnu Svadbu” i druge “vlaška magija” serije, možda serija “Kad zamirišu jorgovani” glumi “Tajnu vinove loze” (scenarista David Jakovljević piše i jedno i drugo). Likovi iz filma samosvesno predlažu film o životima svih njih, koji bi trebalo i da se bavi percepcijom samih glumaca i kritikom kulturne elite. Dakle ono što već gledamo.

A i na posletku, i Mićalović i Bosiljčić su bili spremni da se poigraju sa percipcijom svoje ličnosti na komičan način, čak Bosiljčić možda i malo više sa nametnutom od javnosti ulogom srpskog Džordža Klunija.

Meta pristup je jako pogodan za srpsku dramaturgiju, jer pored toga što su domaći filmovi i serije uvek gledani, pa je lako napraviti aluziju na sve njih, privatni životi domaćih glumaca su u tabloidima oduvek na izvolte, pa šale, šege i pošalice možemo svi poprilično dobro da razumemo. Što bi se reklo – Samo Meta Srbina Spasava.

U takvom spoju drugačije dramaturgije, sa popularnim glumcima iz televizijskog mejnstrima, reditelj Siniša Cvetić postavlja “Jorgovane” kao da su film Roberta Altmana, ali s obzirom na poznata lica obojena lokalnim koloritom slavlja i trubača, konačan proizvod je kao neki Altman kog je pisao Siniša Pavić.

Siniša Cvetić je režirao moj omiljeni domaći film iz 2023. godine, “Usekovanje”. Samu vest da snima film sa Slobodom i Bosiljčićem sam dočekao sa kiselim izrazom na licu i mislima – “pa dobro, svi mi radimo za pare”. I sam pišem ove filmske preporuke sa klikbejt naslovima. Već sam se oprostio od ovog filma. Iako nisam to nigde javno napisao. Tako da želeo bih ovim putem da mu se izvinim što sam mislio da ne zna šta radi.

Ovo je jedan, mali pametni film, gotovo festivalski, samo obučen u drugo odelo. Ovo je film o poznatim ljudima koji očigledno čeznu da ih neko jednom stavi u neki drug ram i da im da šansu. Ovo je film o drugim šansama. Drugu šansu dobijaju ljubavnici u filmu. Ali drugu šansu može da dobije i kinematografija od strane publike. Valjda kad to uradimo, onda možemo da budemo ko Rumuni kako u odjavnom skeču nabrajaju reditelji klasići (Kičić i Vahid Džanković).

Glavni glumački dvojac se istinski potrudio i svaki aplauz koji dobiju je zaslužen. Kičić je osvario svoju verovatno najbolji ulogu u seriji “Mama I tata se igraju rata” i ovde nam nudi repete te svoje iste uloge. Što je ok, sad, ali sledeći put ako tako nastavi, neće biti. Pavle Čemerikić u još jednom navratu nastavlja da dokazuje da je srpski Paul Dano, sa ulogom smotanog i nesnađenog scenariste u raskoraku između ozbiljnog filma i čari komercijalne televizije.

Ipak, ovo nije savršen film. Fali malo mesnatijih fora i humora sa replikama jer se film ipak reklamira kao komedija. Kažem to iz najbolje namere jer se samo nekolicina nas u bioskopu na određene fore smejalo. Možda je publika malo precenjena, što je opet drugačije za srpski film gde se publika uglavnom podcenjuje.

Rediteljsko scenaristički dvojac Siniša Cvetić – David Jakovljević sad već mogu da upišu 2 od 2 u uspešnim dugometražnim ostvarenjima, a nadam se da “Jorgovani” otvaraju neka nova vrata i glumačkom dvojicu Mićalović – Bosiljčić.