Gledao sam crnogorski film “Živi i zdravi” i on je probudio sve moje najveće strahove

Dok su se ljudi oko mene smejali gledajući film “Živi i zdravi” Ivana Marinovića, meni je u stomaku radila centrifuga na 1200 i imao sam omanje napade panike.

Prvo malo o ovom klikbejtu iz naslova. Ne volim svadbe i oduvek sam ih se pomalo plašio. I nema to veze sa nekim strahovima od vezivanje i drugih je**vetarenja, u dugoj sam i srećnoj vezi. Nisam fan Balaševića, ali slažem se sa onom njegovom konstatacijom o svadbi kao paradi pijanstva i kiča.

Sama pomisao da sam treba tako nešto da organizujem stvara mi osećaj kao da nakon 20 ćevapa moram da uđem na rolerkoster vožnju. Posećujem ih, nazdravim mladencima i trudim se da se ne upuštam mnogo u nervne slomove koje oni imaju prilikom organizacije torte i pečenja, muzike i želja strica da puca iz bazuke dok svira njegova omiljena pesma.

Nervnih i nekih drugih slomova i lomova ima dosta u filmu “Živi i zdravi”.

U filmu pratimo budući bračni par koji raskida 48h pred svadbu. Odnosno, ona (Tihana Lazović) shvata da ne želi da provede ceo život sa pasivnim tipom (Goran Slavić) koji nema svoje ja. On je…pa upravo takav kakvim ga je opisala, opterećen onim što će njegovi roditelji reći. Njegovi roditelji naravno ne pristaju na raskid veridbe, pogotovo otac (Momo Picurić), koji je već sve spremio i za kog bi bila velika bruka ako se svdba ne desi. Zbog dogovora njegovog oca i mlade, svadba će se održati.

A na svadbi sve što treba da krene naopako, krenuće. Uz klasične tradicionalne prevaziđene običaje poput kupovine mlade, bacanja limuna preka krova, držanja mizoginih govora, videćemo i najupečatljiviji u kom svatovi sa mladoženjine strane bacaju ni manje ni više nego dinamit. Iako sam mislio da je pesnička sloboda, reditelj mi je potvrdio verodostojnost običaja. Naravno usled takvog slavlja više puta će dolaziti i hitna pomoć.

U celoj ujdurmi, mlada će kao u nekoj noćnoj mori više puta probati da pobegne, ali gotovo uvek će se, ne svojom voljom, vratiti u tačku A, sve dok svojim reakcijama ne pokrene i druge likove, prvenstveno svog muža da izađu iz svoje zone komfora.

Ne bih da spojlujem, jer film svakako morate da pogledate, ali upravo u tom spojleričnom delu film nudi razrešenje, koje je atipično za današnje vreme i pokušava da pronađe rešenje u zajedničkom suživotu mlađih urbanijih i starijih tradicionalnijih generacija. Previše smo puta videli filmove sa otvorenim krajevima, onima u kojima glavni junaci sa koferima stoje na nekoj autobuskoj stanici ili raskrsnici puteva. Ili još gore u tragičnim krvavim obračunima. Ovde nema toga. Ima nešto malo krvi, ali sve humora radi.

Marinović stvara filmove (i prošli “Igla ispod praga” je imao sličnu energiju pa se već čita autorski potpis) kakvih danas više nema, a koji su da stvar bude čudnija, duboko ukorenjeni u našim narodima i percepciji filma kao umetnosti. Jer “Živi i zdravi” je mogao da bude snimljen i 1974. i 1984. i 2024. a da ne izgubi na svojoj aktuelnosti.

Ovaj film će vas podsetiti na sve one situacije i likove koje ste voleli u SFRJ kinematografiji, počev od Markovića preko Grlića pa do Živka Nikolića. Sa prvom dvojicom reditelja svakako povezuje Praška škola koju je pohađao, a sa ovim poslednjim geografija.

Ono po čemu se “Živi i zdravi” najviše izdavaja je to što Marinović ne osuđuje. Njegovi likovi rade stvari za osudu. I mladi i stari. I svi preteruju u nekom trneutku, čak i mlada za koju i reditelj i publika navijaju. Međutim, postoji imaginarna granica koju nije prešao u kritici jer na kraju krajeva, svi ti likovi kad se odmaknu od pijanog paradiranja sa zastavama u svečanim odelima su ipak naši roditelji, naša braća i sestre ili i mi sami. Otud je pored svih problematičnosti njihovog ponašanja krajnje potrebna ruka pomirenja i razgovor.

U sjajnoj kombinaciji regionalnih zvezda i manje popularnih “lokalnih” glumaca stvoren je kompaktan ansambl u kom svako radi za priču i tim, počev od odbegle mlade Tihane Lazović do Gorana Slavića čiji lik ima jako malo vremena da postane odrastao čovek. S obzirom da je to izbegavao nekih tridesetak godina.

Ipak, svojom pojavom sa malo reči i borama na licu koje glume podjednako koliko i on, ističe se Momo Picurić u ulozi mladoženjinog oca, ali i Snježana Sinovčić u ulozi mladoženjine majke. Šira publika ovu glumicu je upoznala u mnogo mekšoj i blažoj ulozi u filmu “Leto kad sam naučila da letim”, tako je Sinovčić sa ovim novim likom pokazala potpunu širinu svog talenta.

Mene ako pitate ovo je jedna od boljih horor komedija koju sam gledao u poslednje vreme. Ali pustite vi mene, moje traume i strahovi se leče na terapijama a na u bioskopskoj sali. Vi ćete se smejati čak i u katastrofalnim situacijama, jer ovom filmu vredi dati šansu u bioskopu, među ljudima koji žele da se smeju onoj vrsti komedija na kojima smo svi odrastali.