Ovako je Slađana Milošević govorila 1983: Ja sam se pojavila kao simpatična, zgodna devojka koja će kroz to da probije taj neki tabu o seksualnosti

Pevačica Slađana Milošević preminula je danas u 69. godini nakon kratke bolesti i tako je otišla jedna od ikona novog talasa u Jugoslaviji.

Slađana Milošević je karijeru započela tokom 1970-ih, a početkom 1980-ih nastupila je na jugoslovenskom izboru za predstavnika na Pesmi Evrovizije.

Neposredno pre snimanja hita Princeza, 1983. godine dala je intervju za magazin Džuboks, kada je sa njom razgovarao Predrag Popović, a što prenosi Yugopapir.

Deo tog razgovora prenosimo vam u nastavku:

Očekivao sam luksuzan haos u stanu Slađane Milošević, jer zvezde, a seks bombe pogotovu, žive u luksuznom haosu – pudlice, flaše, slatkiši i sve u roze boji. Te prastare holivudske iluzije pukle su kao balon čim su se odškrinula vrata jednosobnog stana. Iznutra, kao loša vest, iskoči korpulentan bokser i poče da me njuši.

“On je OK”? – napokon stiže Slađanin glas.

Ko je ok? Ne znam, tek popustili smo i kerber i ja.

Prešao sam prag, misleći da je haos moguć i sa bokserom, ali vreme je opet došlo da čujem praskavo PAF. Pucanje balona.

U stanu je sve bilo čisto, zategnuto i složeno, kao da je malopre slikano za “Naš dom”.

Ničeg roze i ničeg modernog, sem gitare, walkmana i mini televizora, koji je umesto slike emitovao štrafte i sneg. Svuda okolo, bilo je više knjiga nego sprava. Pogledao sam neke. Maks Friš, Henri Miler, Jung, zatim debeli tomovi sa formulama, šemama, dijagramima i, neverovatno, čak dve Biblije.

Morao sam da se uštinem. Slađana, ona što gori od želje da ubije noć, ne stanuje ovde. Ko mi je, onda otvorio vrata?

“Dolazim odmah”, čulo se iz kuhinje, i zaista, nisam čekao dugo. Pojavila se u crvenim pantalonama od skaja i majici roze boje. “Konačno nešto”, pomislih i gotovo pogladih sklupčanog psa. Pripremio sam kasetofon, očistio naočare i pogledao ka fotelji preko puta.

Opet se čulo PAF! Moja domaćica, žena koja očito ume da misli duhom, postala je Slađana, pevačica za koju novine pišu da misli telom.

SM: Čim to uključiš, nastane totalna blokada. Te mašine su odvratne, pogotovu kad znaš moguće posledice. Odavno ih ne podnosim, otkad sam prvi put imala neprijatno iskustvo.

DŽ: Jesi li se zbog takvih stvari ’81. povukla, prvi put zauvek?

SM: Bilo je milijardu razloga, otprilike, i nijedan konkretan. Prvo, situacija u kojom sam se ja lično nalazila, način na koji sam radila, način na koji sam dolazila do posla, novca… 

Smatrala sam da radim neke stvari koje su ispod mog nivoa.

Nisam htela s tim da se pomirim i našla sam neka druga interesovanja, drugi način postojanja. Ispostavilo se da su ta druga interesovanja slabija od muzike, da sam u biti muzičar i zato sam opet tu.

DŽ: Možeš li konkretnije o tim razlozima?

SM: Konkretnije? Sve su to sitni mali razlozi koji ti godinama kidaju živce. Recimo, nivo našeg poslovanja na estradi, u rock-muzici, u medijima, među muzičarima – bilo gde.

U početku, kad sam se pojavila, dočekala sam taj svoj uspeh, tu svoju popularnost kao neko oslobođenje, zato što raditi sedam godina, koliko sam se ja pre toga bavila muzikom, bez ikakvih rezultata, vrlo je neprijatno za nekog ko traži potvrdu sredine, a pošto sam je ja u tom trenutku dobila, učinilo mi se da je to uspeh.

Međutim, sve što se vratilo kao refleksija mog uspeha, bilo je strašno negativno, jer je od mene počelo da se traži ono što nisam mogla da dajem: previše kompromisa, ustupaka tržištu itd. 

Problem je što sredina sama izdvaja kvalitet koji ti već imaš, ali ne u toj meri istaknut i onda, pošto ima potrebu za određenim pojavama, idolima, počinje da te opterećuje imageom, koji u suštini i nisi stvorio ti.

Sve to me je potiskivalo nadole, umesto da me inspiriše da se krećem dalje.

DŽ: Recimo da je to klasičan nesklad između slike koju čovek ima o sebi i slike koju o njemu stiče javnost. Samo, u tvom poslu image je zakon.

SM: Tačno. Meni je jasno da svaka ličnost u rocku, filmu, mora biti žrtva imagea i ja ne doživljavam taj nesklad kao defekt profesije, ali nisam mogla da podnesem toliki nesklad, jer je to potpuno odudaralo od nečega što ja jesam i čemu stremim u životu.

DŽ: Slika seksi rok dame je ta koja ti smeta?

SM: Recimo. Ja sam krenula tim putem jer su u vreme mog pojavljivanja postojali samo pevači-kipovi, bez ikakvog ličnog muzičkog stava, a festival je još bila dominantna i jedina pojava u našoj muzici. 

Ja sam se pojavila sa nečim što bi eventualno moglo da prođe, što ne bi bilo previše revolucionarno, neki umereni izraz – simpatična, zgodna devojka koja će kroz to da probije taj neki tabu o seksualnosti. 

Bilo šta drugo da sam pokušala, ne bih uspela. 

Moja procena situacije je bila da je ovo najlakši put, jer pevati u onom trenutku o politici, pevati angažovane pesme nije dolazilo u obzir, pojaviti se kao rock-pevač sa električnom gitarom takođe nije dolazilo u obrzi, jer je I Bijelo dugme tek počinjalo.

Treba se setiti tog vremena.

Uspeh ovih generacija je sada omogućen i time što postoji zrelost publike, a onda, bilo kako da sam se pojavila, nisam mogla da izazovem diferencijaciju publike, narodna je i dalje ostajala pomešana sa zabavnom. 

Dugme je vrlo pametno, na jedan zaobilazan način, iskoristilo baš tu činjenicu

Ostatak ovog razgovora možete pročitati na sajtu Yugopapira.