„Put”: I ljude jedu, zar ne?

Postapokalipsa je nešto što nas je skoro oduvek fasicniralo, jer ljudski rod otkako je dobio razum razmišlja kako bi mogao da izgleda smak iliti kraj sveta.

U „Putu“ je do smaka sveta došlo, ali mi kao čitaoci ne znamo kako, niti znamo koja su pravila novog sveta, samo da je on nemilosrdan i spreman da kazni svaku grešku.

Taj svet je osmislio i prvi nam ga predstavio književnik Kormak Makarti u istoimenom romanu za koji je dobio Pulicerovu nagradu za književno delo.

Potom nam je sjajnu filmsku adaptaciju doneo Džon Hilkout, koji je na velikom platnu predstavio sav užas i očajanje Makartijevog romana.

A ove godine stigla je na red i stripska adaptacija Manija Larsenea, francuskog umetnika kog više pamtimo po stripovima koji se naslanjaju na komične i istorijske teme.

Ipak, koketiranje sa crno-belim i malo strašnijim temama nije mu strano i to je ovde upotrebio na najbolji mogući način i fenomenalno preneo atmosferu izvornog materijala.

Pratimo oca i sina koji preživljavaju u surovoj postapokaliptičnoj pustari, gde moraju da se kriju od svih na koje naiđu i paze na resurse kojih skoro i da nema.

Oni su se uputili na jug kako bi im bilo malo toplije, ali usput nailaze na razne strašne prizore i trude se da izbegnu smrt ili nešto još gore.

Konstantno preispituju da li su oni dobri momci i da li su drugi, koji čine nezamislivo kako bi preživeli, loši momci, kao i da li vredi truditi se da prežive ili bi im smrt donela slatko izbavljenje od svih problema.

Mani Larsene to predstavlja mahom kroz crnu i belu boju, uz nijanse sive i, po potrebi, vrlo blede varijante žute, crvene i braon, sa brojnim nijansama između svih tih boja.

To nam donosi autentični prikaz pustog, izbledelog, nestalog i upropašćenog sveta od kog su ostali samo oblaci puni pepela, zagađena okolina i kanibalistička plemena od kojih se glavni junaci klone.

Nema puno teksta i Larsene je mudro odlučio da zadrži sve važne trenutke iz romana, uz minimalne izmene koje samo malo doprinose na dinamičnosti.

On nema naratora koji sve zna, već nas čitaoce stavlja u ulogu nemih posmatrača koji naizmenično požele da zagrle glavne junake i vrište od užasa koji su nacrtani.

Svaka linija dijaloga i te kako ima svrhu i sve ono što kaže dečak (a ni njemu ni ocu ne saznamo ime do kraja) seče vas tako da ostajete bez vazduha.

Baš zato, ovaj grafički roman i nije za one sa osetljivim stomacima i, iako je u suštini drama sa primesama road trip trilera, horor se promalja iz svakog kutka.

Neizvesnost je takva da strepimo zajedno sa glavnim likovima i želimo da brzo okrećemo strane kako bismo saznali šta se dešava, ali nivo detalja na koji se nailazi čini da se zagledamo u svaki pojedinačni kadar.

Sve to, uz pomenuto odsustvo teksta, donosi jednu vrstu vizuelnog oksimorona u kome ne možemo da sklonimo pogled sa svih užasa koji su prikazani.

Sa crtačke strane, to je jedno vizuelno bogatstvo koje ne mogu da postignu ni mnogi ozbiljniji slikari, što može poslužiti i kao inspiracija mnogima koji tek počinju u svetu ilustracije.

A ujedno je još jedan dokaz na temu ozbiljnosti i ambicioznosti modernih grafičkih romana koji nikako nisu samo za decu i koji pre svega donose dobru priču i prenose jaka osećanja.