„TMNT: Poslednji ronin – izgubljene godine”: Nova generacija nindža kornjača

Ova godina je značajna za ljubitelje Nindža kornjača iz više razloga – pre svega, obeležava se 40 godina otkako su ovi junaci prvi put dobili svoju stripsku epizodu.

Kevin Istman i Piter Lerd objavili su 1984. strip koji je kasnije postao pop-kulturni fenomen, a koji i danas dobija nove stripske, filmske i animirane nastavke.

Drugo, ove godine najavljen je igrani film kao adaptacija grafičkog romana „TMNT: Poslednji ronin”, mračnog i krvavog dela koje je oduševilo mnoge starije ljubitelje kornjača.

To stripsko izdanje dostupno je i na srpskom, jer ga je izdavačka kuća Golconda objavila iz dva dela, a nedavno su objavili i grafički roman „TMNT: Poslednji ronin – izgubljene godine“.

U pitanju je delo koje istovremeno predstavlja i prednastavak i nastavak „Poslednjeg ronina”, jer upotpunjuje već ispričanu priču, ali donosi i najavljeni epilog.

„Poslednji ronin” je priča smeštena u alternativnu distopijsku budućnost u kojoj je živa samo jedna od četiri kornjače, dok su preostale tri poginule tokom borbe sa Orokuom Hirotom, unukom Sekača.

Ovo mračno i umnogome depresivno delo namenjeno je nešto starijoj publici i njegov završetak uopšte nije optimističan, a „Izgubljene godine” se samo nadovezuju na sve to.

U njima saznajemo šta je sve ta jedna kornjača morala da radi da preživi nakon stradanja braće i koliki put da pređe da bi se vratila kući i suočila sa Hirotovom strahovladom.

Taj deo ponovo je pun surovih obračuna i teških odluka, a ovde on ponovo čuje glasove svoje preminule braće kao da su u sobi sa njim.

Pored toga, pratimo i šta se sve dešava nakon finalne bitke i kako se istorija na neki način ponavlja, jer dobijamo novu generaciju nindža kornjača, ovog puta dve muške i dve ženske.

Za to su zaslužne Ejpril O’Nil i njena ćerka Kejsi Mari Džons, koja postaje njihova učiteljica i sprema ih da postanu zaštitnici njujorških ulica, baš poput svojih prethodnika.

Ovo izdanje zato prate naizmenični odlasci u prošlost i budućnost, baš poput prethodnog, te ovde imamo i nekoliko stilova crtanja kako bi se istakli ti različiti periodi.

Priče iz prošlosti možda nemaju isti efekat kao ranije jer već znamo kako će se sve završiti, ali segment u budućnosti, iako ima drugačiji ton, dopunjuje sve to do jednog lepog zatvaranja kruga.

Kako na kraju i piše, ovo je kraj za sada, ali to ne znači da neće biti još avantura u ovom svetu, jer on i te kako ima potencijala.

Ovaj povratak u nešto što u staru ne liči na klasične „Nindža kornjače” predstavlja još jednu poslasticu za one otvorenog uma za jedan malo drugačiji prikaz.

Naracija epizoda iz prošlosti tera nas da i sami osetimo očaj i želju za predavanjem, dok nam scene iz budućnosti daju optimizam na koji smo navikli tokom mnogo godina i prikaza ovih likova.

Ukoliko ste voleli „Poslednjeg ronina”, ovo će vam se vrlo verovatno dopasti, ali ako niste, onda prvo uronite u njega, pa ćete biti spremni i za „Izgubljene godine”, a i za najavljenu filmsku adaptaciju.