Gledao sam “Praslovan”, film o eks-Yu pop kulturnoj ikoni koju znamo ceo život, a nemam pojma o čemu peva

Film “Praslovan”, dokumentarac o Zoranu Predinu, otvara novi “Dok n ritam” festival.

Prvo, reč dve o klikbejtu iz naslova…

Kad pogledamo realno, sve o domaćoj, odnosno eks-Yu rok muzici, propratnim legendama i poluimprovizovanim romansiranim pričama je ispričano. Da, s vremena na vreme vas zaintrigira neki naslov na domaćim portalima o nekoj triviji o Bijelom Dugmetu, Čoli ili Čorbi koji ste propustili, ali i to je već prežvakano i objavljeno prvi put u nekoj TV Reviji ili Ilustrovanoj politici koju je posle preneo Yugopapir.

Međutim, ako postoji taj jedan bend, odnosno autor za kog ste sigurno čuli, gotovo sigurno možete da ga prepoznate na ulici, ali i isto tako znate eventualno samo 2,3 njegove pesme i pravite se da ih razumete, to je Zoran Predin i njegov Lačni franz. Objašnjenje za to što ga ne razumete je sasvim jednostavno. Predin je čovek koji od početka osamdesetih ne odustaje i svoje stihove prezentuje na slovenačkom, jeziku koji svi mi rođeni posle Titove smrti razumemo na nivou Andrije Miloševiće iz onog njegovog viralnog klipa.

Film “Praslovan” nam pokazuje da je to prava šteta, jer se iza tih stihova kriju zaista jedinstvene priče, političe alegorije na situacije sa kraja SFRJ, kao i originalne izjave ljubavi i emocija kojih se ne bi postideli i najveći pesnici i tekstopici jugoslovenskog rokenrola.

I, na kraju, kdo je tebe praslovan plavati učil?

U filmu “Praslovan”, Slobodana Maksimovića, na duhovit način pratimo grupu turista, raznoraznih nacionalnosti koji posećuju muzej Zorana Predina, u kojem vodič odmotava njegov život kako njima, tako i nama kroz intervjue kako sa njim, tako i članovima benda, ali i bitnim ljudima iz sveta muzike, sporta i politike ovih prostora.

Lačni Franz kao jedan od najbitnijih bendova koji stižu iz Slovenije je privukao pažnju raznih sagovornika od ovih regularnih “imača mišljenja” poput Pece Popovića, Petra Janjatovića, Miljenka Jergovića, Borisa Dežulovića do nekih iznenađenja ili manje zastupljenih sagovornika u ovakvim vrstama priče.

U filmu saznajemo sve od početaka, uspona Lačnog Franca, njihovog eksperimenta sa zvukom do raspada Jugoslavije i Predinovog solo rada, druženja sa Arsenom Dedićem, kao i kasnije njegovim sinom Matijom, ali i džipsi sving stranom karijerom.

Pored toga, film obiluje nizom detalja iz privatnog života kao i onih stvari koje se dešavaju kad se ugase kamere i siđe sa bine. One ponekad deluju najinteresantnije jer Predin koji se ističe specifičnim humorom, rešio je da na isti takav način prezentuje dosta nekih priča koje nisu možda na prvu loptu najpovoljnije po njega samog.

Ovakvi muzički “talking head” dokumentarci, zbog toga što se mahom bave preminulim velikanima koji su iznenada napustili svet i koji nam uvek nedostaju na pomen njihovog imena ili pesmama, vrlo često se pretvore u pisma, poruke i posmrtne počasti tom velikanu. I prijatelji i porodica se tad opraštaju od njega pred kamerama i ma koliko to bilo emotivno, kad obrišite suze, ume da ubije sam kvalitet filma, jer na kraju krajeva takvi filmovi ne slave život autora, već oplakuje njegovu smrt.

Otud je Predinov film bolji jer, hvala bogu, ovaj autor je još uvek sa nama, ali “Praslovan” se tamo nekad pred kraj pretvori u žanr koji možemo nazvati – “Pozdravite moga tatu” u kom previše vremena posvetimo njegovoj porodičnoj situaciji i zdravstvenom stanju. Taj sadržaj ne korespondira sa ostatkom ironičnog koji su nam i reditelj Maksimović i sam Predin ponudili.

Od vrhunaca filma svakako valja napomenuti Dežulovićevu teroiju zavere o tome kako je Predin zamenjena beba na rođenju, i kako je on verovtno sin nekog Bosanca i Bosanke koji je tom zamenom odrastao u Sloveniji, dok je neki visoki plavi jodler morao da se zadovolji životom u Bosni. Tako jedino može da objasni Predinov izgled, humor i način ponašanja.

Tu je i kad su ga fotografi nakon Zimske Olimpijade pomešali sa skijašima koji su uzeli zlatnu medalju, kao i “blam” kad je udario košarkaškog sudiju na utakmici.

Ipak, verovatno će svima biti omiljena minijatura sa Vladom Divljanom, kad su dva muzičara učestvovali na našem Live Aid-u i snimali pesmu “Za milion godina”, ali ne pre nego što su ostali malo duže u kafani tog dana, zbog čega ni na šta nisu ličili kad su došli na snimanje.

Toliko su se raspadali da se čak i Zdravko Čolić žalio na njih. Priča koja će svakom u sali izmamiti osmeh na lice, i baš takve situacije i priče su falile u dokumentarcu o Divljanovom životu.

Ipak, kao i sam film, centralna priča je vezana za možda i najbolju pesmu koju je Predin ikad napisao, “Praslovan”. O svim tim Slovenima koji su preplivali rusku reku i naselili se u ovdašnjim genima, kao i šta je sve ostalo od njih pod naletima ostatka burne istorije. U filmu čujemo šta sve o pesmi misle i koliko su “ljubomorni” na nju i Đorđe Balaševič i Arsen Dedić.

Film ima dobru meru trivija i priče koje možda niste znali za one koji su slušali Lačni Franz i kasnijeg Predina, ali je i dobar uvod za sve one koji su ovaj bend preskakali do sad. Pogotovo što najveće hitove imate u filmu objašnjene o čemu se zapravo i rade. Mada danas gotovo za sve njihove pesme imate objašnjene svuda po internetu kao i prevode, tako da vas ništa ne sprečava da se posvetite ovom sjajnom novotalasnom rok bendu.

Ako sam vas ubedio ovim tekstom i želite da ga pogledate, “Praslovan” će otvorti 9. izdanje Dok’n’Ritam festivala u ponedeljak, 30. septembra u 20 časova u Jugoslovenskoj kinoteci.