Gledao sam film “Megdan” i džaba vam novci moji sinovci, džaba vam bilo dobre volje

Film “Megdan: Između vode i vatre” je zaigrao u domaćim bioskopima.

Prvo, reč, dve o klikbejtu iz naslova

Kao ringišpil se zavrtela vest pre godinu ili dve, da Aleksa Balašević, sin Đoletov, producira film o MMA borcima i da će glavnu ulogu u tom filmu zaigrati regionalna glumačka ekipa koju će povesti Viktor Savić, Nina Seničar i Enes Bešlagić u glavnim ulogama. I tako i bi. A rezultat je…pa…

Da li se sećate onog termina od pre 15-ak ili 20 godina kojim su se opisivali filmovi kojima se potvrđuje njihova sudbina, ali gotovo i žanr – straight to dvd. To su dakle oni filmovi koje producentske i distrubuterske kuće u startu osude na emitovanje van bioskopa jer realno je da se neće ovajditi sa prikazivanjima u mračnim salama sinepleksa.

Godinama kasnije, takvi, mahom akcioni filmovi sa tabanjem, lošeg kvaliteta, su po difoltu bili nazivani straight to dvd iako su možda i imali neke svoje bioskopske predstave. Straight to dvd je u međuvremenu zamenio pandan mu na strimingu al to je druga priča.

“Megdan: između vode i vatre” je taj akcioni film sa tabanjem, realno lošeg kvaliteta. Režirao ga je bugarski reditelj Todor Čapkanov dok su scenario potpisali Aleksa Balašević, Jelena Balašević i Gvozden Đurić. Režija i scenario su verovatno dve najslabije karike ovog filma, tako da je gotovo i nemoguće nakon svega napisanog, snimljenog i reklamiranog od Megdana očekivati dobar film. Ali da krenemo od početka.

Megdan, između poplave i požara:

Film prati Malog (Viktor Savić) MMA borca početnika, bivšeg vaterpolistu (otud ono između vode i vatre, kapirate) koji ne ulazi više u bazen od kako mu je u tuči na ulici poginuo najbolji prijatelj (Aleksandar Radojičić). Mali koji krivi sebe zbog smrti drugara, dane provodi kao obezbeđenje u šabanskim klubovima, ali i započinjanju karijere borca. Njegov menadžer (Enes Bešlagić) organizuje mu mečeve na kojima pobeđuje, jača karijeru, ali i duh i psihu sa novim trenerom (Vojin Ćetković) koji ima specijalne metode rada. Tu je i mlada bankarka (Nina Seničar) koja se interesuje za njega, a naravno sve kulminira velikom borbom u Novom Sadu i naslovnom Megdanu u kom će on imati prilike da sruši Moldavca koji je prethdno, umalo u ringu, ubio mu drugara (Aleksandar Gavranić).

Kao što vidite po zapletu, ovakav žanklodvandamovski film ste sigurno već nekad gledali, ali reditelj Čapknov je probao da takvu priču prevede na teritoriju 21. veka. Međutim, poprilično bezuspešno, jer kad film zatraži svojom pričom jaču scenografiju, bolju fotografiju i generalno moderniju režiju, dobijemo jedan veliki pucanj kapislom. Scene izgledaju loše i siromašno. Borbe izgledaju kao da su snimane u prostorijama za zaposlene lokalne kladionice. Dok sam gledao scene borbe setio sam se one iz filma “Mi nismo anđeli”, kad Nikola odvede Marinu na dejt na boks meč. Ta scena je napravljena komedije radi, i pre 30 godina, ali tih par minuta je Tajson protiv Holifilda za ovaj film.

Sa druge strane, film je barem mogla da izvadi dobro napisana priča, razrađeni likovi ili makar vickasti dijalog junaka. Nismo dobili ništa od ta tri. Sve napisano je već viđeno i stereotipno. U liku menadžera, Enesa Bešlagića možda se i najbolje vidi slabost scenarija. On je zamišljen kao jedan od onih delbojastih likova koji bi prodao i prase u Teheranu, ali glumac Enes Bešlagić toliko nema materijala da od te zamisli napravi lika da je bilo zaista otužno gledati koliko se trudi i koliko mu nisu napisali neke dosetke i monologe sa narodskim humorom u kojem se Bešlagić dobro snalazi.

Viktor Savić kao i u slučaju bosanskohercegovačkog kolege, sem tog tipa koji se bije jer ima nemire u glavi, nije imao napisanu neku drugu dimenziju i kroz film ide trčećim korakom treninga, sa vrlo malo filmske hemije kako sa partnerkom, tako i sa partnerima. Šteta, jer se Savić dokazao već da ume solidno da pliva u tim komercijalnim bioskopskim ulogama, i na papiru ova uloga je bila kao stvorena za njega.

Da ne bude da je sve loše, najbolji deo filma je uloga Baste, Vojina Ćetkovića, bivšeg plaćenika, kako kažu u filma od Iraka do Kiseljaka, koji “karatekiduje” Malog, odnosno Viktora Savića, tj atipičnim metodama ga trenira i samim tim mu jača psihu i fokus. Realno, nešto što uvek imamo u ovakvim filmovima, ali nikad ne dosadi, a Ćetkoviću uvek prija kad mu neko dodeli ulogu koju do sad nije igrao. Kao nagradu, on se u njoj potpuno izgubi i zaseni ostatak svojih kolega. Tako je bilo i ovde.

Splavarska atmosfera noćnog života, Maja Berović koja glumi na rumunskom, kamei likova koje znate iz Balkan Info klipova, reklame za kladionicu, sve deluje kao “najbolji” presek današnjice, ali bez trunke osećaja da postoji bilo kakva kritika. Neko će povezati “Megdan” zbog brzine tema i akcionih scena sa “Južnim vetrom”, kao najpopularnijim predstavnikom tog akciono – šabanskog srpskog žanra, ali “Megdan” je kilometrima daleko od “Vetra”. Kad bismo Baći, Marašu i ostalima oduzeli dripački šarm, a autorima tu želju da komuniciraju sa današnjim vremenom i klincima na ulici, onda bismo dobili ovaj film porodične manifakture Balašević.

Kad smo već kod Balaševića, ne smemo zaboraviti i jako lošu epizodu Jovane Balašević koja glumi muslimanku koja organizuje tuče i zelenaši, koja gotovo izvesno krši neke zakone političke korektnosti svojim bošnjačkim naglaskom i izgledom, ali sva sreća to ovde nikog ne zanima pa će sve samo proći ispod radara.

Nisam siguran da će ovakav film ikoga zanimati, sem onih duboko vezanih za gledanje tabanja u oktagonu i ringu, ali opet, to sam samo ja i verovatno grešim i imam prevelika očekivanja od domaćeg bioskopskog filma. Verovatno će ovaj film naći svoju publiku u ovdašnjim klincima koji za bolje i ne znaju. Kao što ni njihovi roditelji nisu znali za bolje.