Gledao sam “Gladijator 2” i sad znam koju našu istorijsku ličnost bi mogao da glumi Pedro Paskal

Gladijator 2, nastavak kultnog istorijskog epa Ridlija Skota konačno se prikazuje u domaćim bioskopima.

Prvo reč, dve o klikbejtu iz naslova…

Do sad već znate da se “Gladijator 2” pojavio, kao i da glavne uloge glume kako Pol Meskal i Denzel Vošington, tako i Pedro Paskal, jedan od trenutno najpopularnijih glumaca današnjice koji godišnje ima po 5,6 projekata i svi su uglavnom jako uspešni.

“Gladijator 2” će svakako biti jedan od uspešnijih u njegovoj karijeri (to se već sad vidi) ali i on sam je u filmu prava pojava, u stilu starih akcionih heroja koji nosi dušu i karakter iza ozbiljnog pogleda. Međutim, domaćoj publici će sigurno misli odlutati u drugom pravcu kad primete veliku sličnost između Pedra Paskala i Marka Nikoliću u ulozi Karađođa. Pogled je tu, brkovi su tu, eto njega, eto nas, može da se ulože (državne, naravno) pare u snimanje novog istorijskog spektakla o Prvom srpskom ustanku sa Pedrom Paskalom u glavnoj ulozi. Lepo je barem maštati.

Ali da se vratimo na Gladijator 2…

Sigurno već znate da Rasel Krou nema dirketne veze sa ovim filmom, jer, spolier alert, njegov Maksimus Decimus gine na kraju prvog dela filma, gde ga vidimo u toj poetskoj i kultnoj sceni kad prolazi kroz žitno polje onog sveta. Međutim, njegov duh živi kroz ceo film i njegov uspeh u koloseumu kao i san o boljem Rimu je i dalje nešto čemu teže normalni ljudi tog carstva.

Sa žitom se film otvara i ovaj, drugi deo, ali ovog puta plodovima koje kroz ruke propušta Meno, vojnik afričke zemlje (Pol Meskal) koja će uskoro postati rimska kolonija jer je savladava vojska predvođena Akacijem (Pedro Paskal). Menu ubijaju ženu a njega odvode u Rim kao roba gde ga Makrinus (Denzel Vošington), vešti slatkoričevi pripadnik vlasti kupuje i pravi od njega gladijatora. Makrinus služi dvojici dijabličnih careva (Džozef Kvin i Fred Hešinger) koji svojim ponašanjem prizivaju ulogu Hoakina Finiksa iz prvog dela.

Njih dvojica oslikavaju sve one careve pod kojim je Rim propadao u svojim orgijanjima moći. Sa druge strane Akacije je oženjen Lusilom (Koni Nilsen) koja je veza sa prvim delom filma jer je bivša ljubljena pokojnog Maksimusa. Njih dvoje spremaju puč gde će probati da svrgnu sa vlasti blizance.

Makrinus obećava Menu kako će mu dati Akacijevu glavu na tanjiru ako bude bio dobar borac u koloseumu i ako mu donosi pobede. Makrinus takođe igra igru (prestola, hehe) u kojoj će postajati sve bliži carevima. Problem se naravno naslućuju od samog starta jer polako ali sigurno shvatamo da Meno nije Meno, neki rendom seljanin iz Afrike, već Rimljanin, i to ne već bilo koji već da je Lusijus, čija je majka u vezi sa pomenutim Akacijem čiju glavu želi. A ako mu je majka Lucilija, i kad znate da je prvi kadar plodovi žita, ne treba vam puno ni da naslutite ko je Lucijusov otac.

Prvo da pomenemo dva glavna problema (pošto ima više pozitivnih stvari, a i ovo nisu stvarno problemi). Prvo, ono što ovaj film ima kao omču oko vrata, dok prvi uspešniji nastavak nije imao, to je da smo danas svi gledali “Game of Thrones”, sa svim njihovim zapletima, politikom, mračnjaštvima, pa tako kad deka Ridli Skot reši da u svoj ekstravagantni istorijski ep doda nešto novije, to zaista i nije baš novije i nema taj uticaj koji mu je namenjen. Generalno film više funkcioniše kad je old school ep.

Sa druge strane, problem je i Denzel Vošington. Zato što je toliko dobar da pojede ceo film. Njegov Makrinus je hastler, namazan svim bojama, koji ma koliko bio negativac u celoj priči, ne možete a da ne navijate za njega. Što je problem, jer film ipak navija za drugu stranu. Tako da kad vidite u kom pravcu se film kreće shvatate da ulažete svu svoju snagu u pogrešnog konja.

Nemojte pogrešno da me shvatite, svi glumci su dali svoj maksimum. Već pomenuti Paskal odiše snagom i pravičnošću, a Pol Meskal koji po prvi put dobija ovakvu ulogu se sjajno snalazi kao akciona zvezda. Njega smo do sad gledali u arty izdanjima finih ili ne tako finih momaka u kog su zaljubljene devojke i dečaci sveta. Uloga nabildovanog besnog gladiajtora koji u sebi čuva tajnu je nešto što nismo baš mogli da zamislimo nakon serije “Normal People” ili “Aftersun”.

Otud je njegov useph još veći jer se u ovakvom komercijalnom filmu snašao sjajno i otvorio je sebi vrata za jednu drugačiju, mainstreem karijeru. Čak i dva brata, Džozef Kvin i Fred Hešinger, ma koliko bili pretarani na momente, služe svrsi ukazujući na problem razvratnog Rima. Ali sve njih tako dobre u svom poslu, Denzel Vošington pojede za doručak i ostavi iza sebe. Njegov Makrinus ulazi u panteon njegovih velikih i uspešnih uloga.

Ipak, pored Denzela, najveća zvezda ovog filma je Ridli Skot koji u svojoj 87. godini isporučuje ovako veliki film, brzog tempa, dramskih obrta, sa sjajnim masovnim akcionim scenama. Priznajem, gledjući prošlogodišnjeg “Napoleona“, posumnjao sam da je deda Ridliju vreme za penziju, ali gledajući ovaj film shvatite da ovaj čovek nikad neće okačiti “kameru o klin” i da će u žanru istorijskog epa uvek imati nešto da ponudi. Čak i ako je to samo recikliranje nekih starih ideja, uvek će naći novi ugao da nam ih prikaže i da nas zaseni.

Gladijator 2 je film kakvih danas gotovo da više i nema. Akcija i drama spojeni u jedno, zarad jednog cilja, bioskopskog hit od kog vas nije sramota. Ridli Skot nam je još jednom demonstrirao da se najbolje snalazi u žanru epskog spektakla, a ovaj film nam donosi ono što nam je obećano – dobru zabavu.