Gledao sam “Pored nas”, i ovom glumcu je konačno došlo njegovih 5 minuta
“Pored Nas”, novi film Stevana Filipovića je stigao konačno u bioskope.
Reč, dve o nepismenom klikbejtu iz naslova…
Slaven Došlo je mladi glumac kog smo pre deset godina upoznali u filmu “Pored mene” i od tad pratimo njegovu karijeru. Njegovo interesantno prezime je uvek dobar povod za glupu foru, kao iz naslova, ali 10 godina kasnije, ovaj glumac je zaista iskoristio priliku da pokaže koliko je napredovao, i u filmu “Pored nas” je ostvario možda i svoju najbolju ulogu dosadašnje karijere.
Njegov lik em ima “najviše mesa”, em Došlo i deluje kao da poznaje svog lika. Njegov Lazar je namazani, sebični i pokvareni gej koji ustvari krije da je u svojoj srži dobar dečko i da svakog dana navlači masku “negativca” kao svojevrstan štit. Došlo takvog lika uspeva da opravda i vi mu verujete i navijate za njega, pored svih mana i vrlina.
Ipak, kako bi fudbaleri posle utakmice rekli, ostaje žal što ostatak filma i uloga nije na tom nivou.
A kad smo kod filma…
Rijaliti. Ta reč koja je postala svakodnevica, koju svi izbegavamo, ne volimo, mrzimo, a opet, kad se podvuče crta preko 2 miliona ljudi “uživa” u njoj na ovaj ili onaj način. I dok se mi svi pitamo ko to zaista gleda, uticaj rijalitija koji samo podstiče i sponzoriše sveopšti primitivizam i nasilje širi se i nagriza sve pore ovog društva. Od najmlađih do najstarijih, pretvarajući ljude u zveri.
O tome je Stevan Filipović želeo da priča dok je snimao svoj film “Pored nas”, treći deo trilogije u kom od nemila do nedraga voza jedan srednjoškolski razred, u ovom slučaju 10 godina posle mature.
Imaju Amerikanci izraz kad neko ima veliku želju da uradi bitnu i veliku stvar, pokuša i ne uspe, takoreći “swing and a miss”. U ovoj američkoj bejzbol poslovici možemo naći i konačan utisak filma “Pored nas”.
Znate ono kad mladi reditelji se konačno domognu svog prvog filma i imaju bezbroj ideja (potrebnih i nepotrebnih) i rešeni su po svaku cenu da ih apsolutno uguraju sve u film jer ko zna da li će postojati sutra. Nakon tog prvog filma obično sledi otrežnjenje i epifanija (pardon rasanica) da to nema potrebe da se radi. Filipović je snimio svoj peti film, ali i dalje se ponaša kao da mu je prvi, gde u istom filmu želi da snimi i ima i satiru na rijalitije, i politički film, i avanturistički survival, i žanrovsku akciju, i ozbiljnu dramu i neozbiljni štreberaj. Mnogo je, mnogo…
Šta sve ne štima u filmu “Pored nas”.
“Pored nas” stiže godinu dana nakon filma “Pored tebe“, i deset godina nakon originalnog filma “Pored mene”, u kom je jedno odeljenje provelo noć zaključano u školi, nakon koje su uspeli bez telefona i društvenih mreža da se upoznaju i nauče da komuniciraju. Ovaj post-dizelaški Breakfast Club nas je osvojio svojom nepretencioznošću i naturalizmom u kom su ti klinci, iako glumci, izgledali kao rendom izabrano stvarno odeljenje, sa pravim problemima, pravim strahovima ali i željama.
Deset godina kasnije, većina njih se našlo u rijalitiju o kom nemaju puno informacija, osim toga da su dobili sms u kom su baš oni izabrani, i koji počinje tako što njihov autobus zaustavljaju teroristi, ubijajući par njih, da bi ostali preživeli pronašli napušten vojni kompleks u kom se smeštaju. Dok jedna ekipa kreće da traži ranjenog i izgubljenog druga, druga ostaje u smeštaju i kreće da, što bi se reklo na telviziji Pink, igra rijaliti. Što podrazumeva vikanje, jeba**e i čupanje za kosu.
Ostatak ekipe, dok traži izgubljenog druga, upada u niz novih problema, iz kojih se sve više prave podele, koje će na kraju morati da se raspletu krvavo.
Ako ste gledali prethodni film, “Pored tebe”, onda znate da u celu priču je umešana i stranka, i predsednik i politika, pa tako školski šibadžija Tadija (Darko Ivić) je sad stranačka ličnost. I kroz film će on od čoveka koji sam sebe nameće kao lidera grupe postajati sve više negativac iz crtnog filma koji kad dođe do samog raspleta neće imati drugo objašnjenje osim stava samog autora da su ljudi iz SNS-a ubice i mafija.
Film počinje i završava se sa Stahinjom (Nikola Glišić) bivšim MMA borcem, a danas radnikom u banci, koji je kao i u prvom delu prikriveni gej, i kog proganja još uvek poljubac sa Lazarom (Slaven Došlo) iz prvog nastavka, i koji će u ovom filmu konačno spoznati i sebe i razrešiti, kako sa sobom tako i sa Lazarom svoje strahove.
I to je možda i najbolji deo filma, jer deluje najiskrenije zamišljeno i urađeno, o momku koji kroz celu ovu avanturu shvata šta je ono što mu je falilo i gde je bio uzrok svih životnih nezadovoljstava. Ta priča o autovanju je komotno mogla da bude glavna i prava tema ovog filma jer bi se svakako više oslanjala na originalni materijal od pre 10 godina.
Umesto toga dobili smo film prepun dnevno političkog sadržaja koji samo bode oči svojom nespretnošću i koji trudeći se da isparodira rijaliti programe počinje samo da liči na njih.
U jednom momentu, gledajući scene svađe, vrištanja i borbe za hranu koje su tu da bi dale komentar na stanje stvari, ne možete a da se ne zapitate – zašto ja zaboga gledam Zadrugu u bioskopu? Filipović ne uspeva da izvuče sinematičnost iz tih situacija i sve deluje kao kompilacija sličnih situacija koje, ne našom željom, nam izlaze na For you stranicama TikToka, ili Instagram Reels-ovoima.
Na rijaliti će podsetiti i mnoge scene koje deluju kao da nemaju scenario, u kojima naši junaci samo idu bez nekog cilja od tačke A do tačke B, iako su nam obe tačke poprilično u magli i ne razumemo za čije babe zdravlje se bilo čime bave i gde idu.
Neophodna akcija se očekuje, ali nikako da krene, tako da kad konačno krene svojevrstan je antiklimaks. I dok smo zamišljali (ili sam makar ja zamišljao) da nas očekuje svojevrstan Battle Royal na srpski način, kad omaž kultnom japanskom filmu konačno stigne, više podseti na neku mučnu i tešku srpsku dramu, a ne akcionu ekstravagancu sa porukom.
Sve te neke lične, ljudske i životne teme ljudi u kasnim dvadesetim, sve je progutala ambicija reditelja da priča priču o vlasti, stranci i državnom vrhu koji teroriše i okreće ljude jedne protiv drugih svim oružijima, a televizija i rijaliti su tu glavni u tom arsenalu. Ta priča je jednostavno preveliki zalogaj za reditelja sa gomilom opštih mesta, plitkih, nemotivisanih i neinspirativnih likova uronjenih u dnevnu politiku.
Filipovićeva politika deluje kao rasprava za slavskom trpezom, s tim što ono što on radi i priča u svojim filmovima nije zaslužilo da bude ni za glavnim stolom, već on svoje stavove sipa sa dečijeg stola, odnosno stola za mlade na istim tim slavama.
Bilo kako bilo, i pored sad već dva ovakva, nazovimo ih politička filma (+ Šišanje), ja i dalje verujem da zbog Filipovićeve nagledanosti i poznavanja filma kao takvog, kao i bitisanja filmskim nerdom, da ne kažem štreberom, mislim da u njemu još uvek čuči jedan ili dva dobra filma koje će nam nekad isporučiti. Samo da se mane politike, jer to jednostavno, sad već možemo da kažemo, nije njegov fah.