DA SE P(L)OČASTIMO: Seksi na svom solo albumu nudi život bez filtera i ulepšavanja, a Ethel Cain uteruje strah u kosti

Ove nedelje spajamo nespojivo i preporučujemo sjajan solo album koji je izbacio Seksi, kao i izdanje koje je posvađalo fanove Etel Kejn.

Seksi – REALTAPE

Jedan moj prijatelj je umeo da kaže kako se nikad ne plaši mraka, niti šetnje mračnim ulicama jer je upravo on to nešto najgore što se nalazi i kreće u mraku. Relja Despotović Seksi, jedan od crnih gavrana iz popularnog hip hop sastava „Crni cerak“ me često seti na ovu priču, jer se i on, kao ovaj moj drugar, šunja po mračnim štekovima, klubovima i ulicama, radi razne nelegalne stvari, ali ih svojim pesmama predstavlja kao običnu svakodnevicu. Mrak je oko njega, ali i u njemu.

Na svom prvom solo albumu „REALTAPE“ Seksi ništa ne ulepšava, niti priča o stvarima koje ne poznaje. On repuje o životu na rodnom mu Ceraku, sukobu sa žandarima, posmatranju klinaca koji dolaze, ali i sećanja na to kako je on gledao starije glave, sve ih zajedno stavljajući u isti lavirint iz kog očigledno nema izlaska.

Album je izašao samo par nedelja nakon izdanja za Crni cerak, koji deluje da je pravljen komercijalnije i za veće tržište. Za razliku od tog albuma, ovde nema hitova za splavove.

Pesme su mračne ali i tačne (slučajna rima). Nastale u ehou drugih pop kulturnih kriminogenih temelja kao što su „Rane“ ili „Vidimo se u čitulji“, filmovima koji nisu pravljeni da bi glamurizovali život kriminalca, ali koje klinci nisu shvatili. Iz te perspektive klinca koji nije shvatio, Seksi objašnjava da ovde nema ničeg lepog, šljaštećeg i za glorifikaciju. Samo „posao“, samo rad, koji donosi novac ali i robiju i grob.

Momci iz Ceraka su se pre par godina pojavili na sceni sa moćnom trakom „CC#1“, s kojom su delovali kao izašli iz nekog francuskog underground geta, i vrlo lako ste mogli da ih zamislite na saundtreku za „Mržnju“. Nakon toga ulet u komercijani svet nisam pratio, ali i realno ta muzika se ne pravi za mene. „REALTAPE“ se vraća na CC#1 energiju i objašnjavanje brzog života predgrađa kao takvog. Da je film, „REALTAPE“ bi bio crno bela (zatvorska) drama, koju režiraju braća Safdi, a glavni junak se kafkijanski vrti u krug.

„Real Story“ je ta centralna pesma albuma u kojoj je sve objašnjeno završnim stihovima – „Svi jurcaju nešto, niko ne živi lagano, Jebi*a, tako nam je zapalo, ne znam čemu si se nadao“. Poput više puta citiranog junaka iz „Rana“, Pinkija, koji nas odjavljuje sa onog sveta, tako i Seksi svoju mračnu stranu života predstavlja kao usud koji mu se stavio u ruke i koji nije birao. Jednostavna rečenice, a duboka kao ambis.

Bitan album za one koji žele da čuju i da slušaju. Ostali mogu da ignorišu ili da mašu rukama uz komerciajlne trap folk hitove od istog izvođača. Obe stvari su legitimne.

DA SE P(L)OČASTIMO: TTI-21 nas poziva u kasnonoćnu šetnju, dok nas Robi Vilijams kao majmun vodi na žurku

Ethel Cain – Perverts

U svetu u kom svi prilaze centru, sa jedne ili druge strane, iz straha da ne štrče svojim izgledom, ekspresijama i „umetničkim“ ludilima, intrigantno je kad se dese ekcesi, pogotovo u muzici, koje je teško objasniti. A Etel Kejn je napravila upravo takav jedan, eksperimentalni EP, dug sat i po, ili 90 minuta.

EP-jevi obično traju po 3 do 4 puta kraće, a ona je rešila nakon hvaljenog albuma „Preacher’s daughter“ da napravi „Perverts“, izdanje koje ako mu se posvetite i sa njim saživite, može da zvuči poput pravog audio horora.

„Pesme“ su takve da moramo da ih stavimo pod navodnike, jer nemaju nekad strukturu, niti melodiju kompozicija. Buka, tišina, dronovi, recitovanje i ponavljenaje reči i to sve u trajanju od preko 10 minuta može da zbuni, zgrozi ali i da uplaši. Zavisi kako želite da gledate na stvari. Nakon tih zvučnih pejzaža strave i užasa kreću „prave pesme“, gde Etel uz klavir peva o sebi ali i naslovnim perverznjacima odstranjenim od sveta i svetlosti. Mračnim tipovima i ženama koje ne vidimo jer se ne kreću po mestima na kojima mi regularno obitavamo.

Ovo je album u kom nisam uživao, koji ne mogu da preporučim, i možete da ga konzumirate samo ako želite da stisnete plej na svoju odgovornost. Etel Kain je u prošlosti zaintrigirala fanove Lane Del Rej, jer su obe doticale svojim impresivnim stihovima raznorazna agregatna stanja besnih, tužnih ili zaljubljenih žena. Na ovom izdanju, regularni fanovi Lane del Rej će morati za razmisle da li i koliko žele da se uplaše, jer strah je emocija sa kojom se Kejnova možda i najvše igra i prezentuje na svom netipičnom novom izdanju.

Naravno, biće i onih koji će samo reći da je ovo komercijalizacija zvuka (ako tako nešto može da postoji) koji su nam do sad nudili Čelzi Vulf, Lingua Ignota, Ema Rut Randl i druge mračne žene alternatvnog got sveta.