„Usamljena u središtu Zemlje”: Večna teskoba blistavog uma

Umetnost često dolazi nakon traume ili nam se javlja kao sredstvo za beg od svakodnevnice i nečega što nas muči.

Ovo važi i za one koji je konzumiraju, ali i za one koji je stvaraju, a u slučaju britanske umetnice Zoi Torogud, stripovi su mnogo više od puke forme izražavanja.

Kako saznajemo u njenom „autobiografičkom“ romanu „Usamljena u središtu Zemlje“, drugom broju Darkvudove biblioteke „Luna“, Zoi crta odmalena.

Ali od ranog tinejdžerskog doba javlja se još jedna želja, i to ona za samoubistvom, koja uopšte nije prolazna faza, već hronično i nasledno stanje, od koga je patila i njena majka i njen brat.

Nažalost, njen mlađi brat je u svojoj 24. godini sebi ipak oduzeo život, i to samo nekoliko dana pre nego što je Zoi trebalo da dođe u Beograd, te nismo videli uživo ovu zanimljivu umetnicu.

„Usamljena u središtu Zemlje“ je njen način da na papir prenese svoje misli i ovaj strip služi kao uvrnuta hronika šest meseci u njenom životu, sa retrospektivom bitnih i prelomnih tačaka.

Ona nam opisuje kako je to u njenoj glavi, koje misli su joj se javljale kad je bila mala, kako je došla do crtanja i kako se oseća kada joj neko pohvali radove.

Ovaj strip nema radnju u najklasičnijem smislu, iako postoje važne sekvence i događaji, već je ključan taj osećaj koji se pojavi od prvog susreta sa njenim nacrtanim likom.

On nam dolazi u više oblika i obraća nam se na različite načine, baš kao što se i ona sama ophodi prema sebi drugačije u zavisnosti od trenutne situacije.

Mora da se napomene da je u pitanju delo vrlo osetljive tematike, koje može izazvati razne misli tokom čitanja i da ga zbog toga ne treba uzeti olako u ruke bez ovog predznanja.

Međutim, ako ste otvorenog uma i ne tako podložni sugestiji, na ovih skoro 200 stranica dobićete jedan jedinstven pogled na umetnički proces i na stanje svesti nekoga ko ima konstantni poriv da napusti ovaj svet.

Zoi pominje i drogu i seks, nema baš puno rokenrola, ali pre svega pominje ljudsko stanje, međuljudske odnose i sliku o sebi koja se razlikuje od pojedinca do pojedinca.

Njen stil je zato dinamičan, fluidan i menja se od sekvence do sekvence, nekad je crno-beo, nekad u boji, nekad vrlo precizan i nalik portretu, drugi put više liči na karikaturu, nekad ima puno pojedinačnih kadrova, a povremeno samo jedan…

Bez obzira na ovu „izlomljenost“ i ispresecanost, Zoi će vas brzo uvući u svoj svet kada shvatite da ona nije nimalo pretenciozna, da nikome ništa ne propoveda, već samo otvoreno prenosi svaki deo svoje duše na papir.

Ovaj grafički roman je i te kako poučan ukoliko dopustite sebi da upijete sve a mentalno se izmestite, ali ne očekujte jedan konkretan zaključak niti poruku, jer kako kaže sama autorka, „ona samo crta stripove“.

I iako kaže da je usamljena, jer joj tako zaista ponekad deluje, Zoi je vrlo svesna komentara svojih fanova, što se vidi iz prikaza konvencija, kao i efekta koji nečije ponašanje ima na druge ljude.

Zato je važno da brinemo jedni o drugima i radimo na osećaju empatije, jer i samo mali čin može nekome ulepšati dan ili promeniti život.

A ovaj strip će vas naučiti da malo porazmislite o tome kako je nekom drugom u glavi pre nego što ishitreno reagujete ili nešto prerano zaključite.