Ova scena je izbačena iz filma “Podzemlje”, a objašnjava istoriju Jugoslavije u jednoj rečenici: 30 godina od druge Kustine pobede u Kanu
Tog juna 1995. godine, Emir Kusturica je osvojio svoju drugu Zlatnu palmu sa filmom Podzemlje.
U to vreme vreme, svet je gledao Balkan s mešavinom zbunjenosti, straha i fascinacije — a Kusturica im je, kao neko ko zna da od haosa napravi spektakl, isporučio priču koju nisu mogli da zaborave.
“Podzemlje” je bilo preveliko za bioskop, a taman za istoriju
„Podzemlje“ je film koji traje više od tri sata, ima cirkus, životinje, ratove, ljubavne trouglove, komuniste, pesmu, piće i pucnjavu, ponekad sve to u istom kadru. Sniman po scenariju Dušana Kovačevića, ovo je priča o dvojici prijatelja koji kreću u rat, jedan završava u podrumu a drugi u večnu manipulaciju.
To nije bio samo film o Drugom svetskom ratu, ni o komunizmu, ni o raspadu Jugoslavije. To je bio film o nama, kako se smejemo dok gori oko nas, i kako se svadba i pogreb kod nas ponekad razlikuju samo po muzici.
Iako je film trajao gotovo tri sata, Kusta je snimio preko 5 sata materijala, koje je kasnije upakovao u seriju pod imenom “Bila jednom jedna zemlja” (originalno ime scenarija koje je napisao Kovačević). Serija se čak i emitovala na raznim festivalima u celom trajanju pa su mnogi mogli da uživaju u 5 maratonskih sati Kustinog remek dela.
U filmu postoji niz scena koje nisu završile u konačnoj verziji – neke manje, neke više važne – koje su mogle dodatno da istaknu pojedine sporedne uloge. Ipak, ostaje upamćena jedna scena koja je bez problema mogla da se nađe u samom filmu, a u kojoj se prepoznaje Kovačevićev odnos prema komunizmu, ali i prema diktatorskim režimima koji su se, na ovim prostorima, uvek nekako dobro primali.
U toj izbačenoj sceni, u podrumu se nalaze Jovan (Žika Todorović), sin Crnog (Laza Ristovski), i Soni – majmun. Obojica po prvi put vide bananu. Soni zna da banana ima koru koja se ljušti, dok je Jovan jede zajedno s korom – u krajnje duhovitoj sceni. Tu se krije ona Kovačevićeva misao:
„Prirodi je trebalo milion godina da od majmuna napravi čoveka, a komunizmu samo 50 da od čoveka napravi majmuna“, koju će kasnije ponovo iskoristiti u predstavi „Profesionalac“.
Zlatna palma u džepu, Balkan na ekranu
U konkurenciji gde su te godine bili filmovi Kasovica, Angelopulosa i Žan Pjer Žanea, Kusturica je uzeo glavnu nagradu drugi put (prvi put je to uradio sa „Otac na službenom putu“ 1985).
Time je postao jedan od samo devet reditelja u istoriji festivala sa dvostrukom Zlatnom palmom. I to ne zbog toga što je imao veliki budžet ili najpoznatije glumce (iako je tu bila ekipa snova: Miki Manojlović, Lazar Ristovski, Mirjana Joković…), već zato što je napravio film koji je neukrotiv, razbarušen i veći od života.
Kontroverze, naravno. I to kakve.
Naravno, bez Kusturice nema ni polemike. Film je odmah po premijeri podelio publiku: jedni su ga proglasili remek-delom, drugi propagandom. Ali ako znamo Balkan, znamo i da nijedna naša priča nije kompletna ako se ne vodi barem 17 paralelnih rasprava u kafani.
30 godina kasnije – podrum traje
Tri decenije kasnije, „Podzemlje“ se i dalje gleda, citira, analizira i (ponekad) ne razume do kraja. Neki se sećaju majmuna u tenku, neki pesme „Kalašlnjikov“, neki Ristovksog koji bili Lečića bilijarskim štapom, ali svi se slažu da je to film koji nas je izneo iz podruma na svetsku scenu.
I zato, ovog juna, nek’ se nazdravi jednoj od najluđih, najlepših i najkontradiktornijih filmskih bajki koje smo ikad ispričali.
Scena sa bananom nije izbacena i jedna je od kultnih. Dalje, stvari su se danas ispravile u odnosu na film. Miki daje svoje ime avionu dok nam vlast prodaje fore sa avionima i kamionima, a izgleda i da se Laza dobro snasao od kako je izasao iz podruma 🙂
Kovačeviću, neće biti da je komunizam napravio majmuna od čovjeka, imaš neki nerješiv problem s komunizmom, pa nisi objektivan. Je li ti današnja Srbija komunistička, a primjer je teškog majmunluka.
Slazem se sa Nadom.
Srbija je pre komunizma bila nikakva zemlja, ako se manemo mitova. I danas je traljava zemlja. Siromasna, primitivna i korumpirana. U onoh 50 godina bila je manje.
свака част за одговор. колико би наших грађана данас имало жељу да се нама врати ковачевићев “злочиначки комунизам”
Nazalost jeste komunisticka.samo sto sad deca i unuci tih komunista vladaju i haraju.a Kovacevic je velicina sta god drugi pisali i mislili.
Poznata nam je Kovačevićeva opsednutost time da nas je komunizam , koji je de facto utopija, uništio. Evo sad nema njega i šta imamo? Da nije bilo bolje za vreme kralja, kneza, oktroisanog ustava, crne ruke, ljotićevaca, nedićevaca, crbih trojki, kvinslinga, Obrenovića ili Karadjordjevića, Turaka ili Austrugara. Da li je on proizcod samoukog znanja ili okruženja.
Na žalost Nado jeste! I to ekstremno komunistička! Deca i unučad od proverenih komunista i to ne samo iz Srbije već iz Jugoslavije i dalje vladaju, i dalje upravljaju i dalje pljačkaju Srbiju i Srpski narod samo pod imenom demokratije i EU integracija! Još su mlađani komunisti za razliku od svojih očeva i deda još bezkrupulozniji i bezobzirni!
Bravo Nadja, sve lepo receno…
Zar gospodin Kovacevic ne vidi, da su i dalje komunisti na vlasti i da sve ovo sto nam se dogadja, je proizvod njihovih izopacenih misli o vecnom vladanju po bilo koju cenu? Clan je Krunskog saveta, a taj isti savet cuti, ne oglasava se, kao i porodica Karadjordjevic. Da li je ikome stalo do spasa gradjana Srbije ili su svi upleteni u mrezu raznih sluzbi i igraju kada im se dodeli uloga?
Nadam se da će neko od autora ovog meni izuzetnog filma pročitati moje mišljenje o njemu. Ovaj film je jako dobar plagijat filma ” Bilo jednom u Americi”. Evo zašto tako mislim. Priča se vodi oko dva muškarca koji su dobri prijatelji i žene koja je zaljubljena u jednog, a udaje se za drugog. Naravno za onog koji ima uspeha u politici. Jedan napravi političku karijeru, a drugi se izgubi negde. Žena je iz umetničkog miljea. Tamo je balerina, kod nas je glumica. Na kraju priče političar završava tragično.
Pozdrav autorima , Milan Ravas
Koji KOMUNIZAM? Bila je zemlja FNRJ pa SFRJ (Socijalistička FRJ), SRJi RS. Dok se narod školovao neko je bežao sa časova, dok smo radili neko je ležao u hladovini i sada takvi pametniji. Pročitajte nešto, ne boli! Dokazano.
Komunizam je jedini period u hiljadugodisnjoj srpskoj istoriji kada je vecina naroda zivela pristojno i postovalo se ljudsko dostojanstvo i SRSPSKA kultura.
Kako je komunizam pao doslo je uzdizanja fasista i turbo folka, i potpunog utistenja srpske kulture.
Osim ako ne mislite da je rusko-ubbasko udruzenje zvano SPC jedino merilo kulture
Tako je. Neki su isli i na Goli otok u tom divnom drustvu.
Odakle vam informacija da je ta scena izbacena iz filma?
Voleo bih da neko na smislen način objasni kako je socijalizam (za neupućene – komunizam nigde nije ostvaren) od čoveka napravio majmuna. Jedino ako je Kovačević misli na sebe. Tu nije pogrešio.
Svaki oblik diktature se dobro prima kod Srba, komunizam je samo jedan od njih.
Takav nam je mentalitet.
Količina bahatosti i samoljublja u svakom od nas tolika je da, čim se oseti moć, zaboravlja se na sve druge ljudske vrednosti.
Vidite da emir je osramotio filmsku cenu srbije. Ocreneo nas je kao narod. SVI SU MU FILMOVI ISKLJUCIVO PROTIV SRPSKOG NARODA.
upravo tako
I Dušan Kovačević i Kusturica su
vanvremenski.Ovi filmovi mogu
uvek da se gledaju.Tekst autora
je odličan.Ostaje pitanje zašto se
sve ovo nama dešava,zašto?