Gledao sam “Trenutak nestajanja”, film koji je posvađao ceo internet: Da li vredi tolikog hajpa?

Weapons, iliti Trenutak nestajanja kako je preveden, igra i u našim bioskopima, i gotovo svi koji su ga gledali imaju što-šta da kažu o njemu.

Prvo reč-dve o klikbejtu iz naslova…

Ne znam kad i u kom trenutku se to tačno desilo, ali hajp-mašina filmskih studija, distributera i PR-ova je pobedila. I svaki naredni film koji ćemo gledati biće najbolji ikad snimljen, film koji menja pravila žanra, a autor koji ga je napravio je više bog koji se spustio među smrtnike (ili đavo ako pričamo o hororima) i rešio da nam svojom kičicom nacrta najveće umetničko delo koje smo videli otkako je asteroid opalio Zemlju i pobio dinosauruse. RIP dinosaurusi.

U takvom kontekstu i pravilima igre, filmovi nemaju nikakve šanse. Barem ne kod iskrenih filmofila, poznavalaca filma, kritičara itd. Kod malo manje zahtevnije publike svakako da, jer oni su već čuli da je to najbolji film svih vremena, i zašto bi ih TV, internet i filmski poster lagao.

Ali ajde da se vratimo na ove prve, koji ipak od filma traže nešto više. Tu se postavlja pitanje — kad je poslednji put neki hajp opravdao tolike pare i loženje parne hajp-mašine? Ja ne mogu da se setim; ostavljam vama da se setite, svako svog primera.

Međutim, ako se pomerimo od zvaničnih PR narativa u kojima su svi današnji, naredni i budući filmovi klasici na koje će se pozivati naredna pokolenja, filmovi kao takvi, kao i njihovi autori, tu su najmanje krivi. Oni samo žele da naprave svoj film — smešan, strašan, tužan — i to je možda jedino kako treba gledati.

Danas, kad bi se pojavili Shining ili Exorcist, sa ovom hajp-mašinom koja bi stajala iza njih, ne bi ispunili očekivanja, iako svi znamo da se, na primer, ova dva filma uglavnom uzimaju sa svih strana kao neki vrhunci žanra. A kamoli onda da imaju bilo kakve šanse razni drugi A24 i Neon filmovi, kad im odbacite Instagram postove, plaćene recenzije i Letterboxd top 4 omiljena filma koje glumci i autori saopštavaju na premijerama.

Pa tako, Weapons (iliti Trenutak nestajanja) — ako uđete u bioskop sa sklopljenim rukama i kažete: “Hajde, filmu, budi najbolji film godine ili veka, i horor koji redefiniše sve do sad” — onda možda bolje i da ne ulazite u bioskop i tih 500 do 800 dinara potrošite na nešto bolje.

Međutim, ako ste rešili da pogledate horor-triler misteriju sa interesantnom dramaturgijom, neočekivano duhovitim situacijama i skrivenim porukama koje možete, ali i ne morate da tumačite, onda je Trenutak nestajanja film koji vredi vaših para.

A šta to nestane u filmu Trenutak nestajanja?

Trenutak nestajanja (nisam srećan ovim prevodom, pogotovo kad vidimo kroz film zašto se on zove Weapons) ima svoju klasičnu misterioznu postavku.

Režiser Zak Kreger, poznat po svom dosta dobrom filmu Barbarian iz 2022, u novom ostvarenju Weapons započinje priču bizarnim događajem — skoro čitavo odeljenje trećeg razreda iz malog grada nestalo je preko noći. Tačno u 2:17 ujutru, sedamnaestoro dece tiho je napustilo svoje domove. Bez ikakvog objašnjenja i bez tragova. Grad je na ivici nervnog sloma. Najteže to podnosi Džastin (Džulija Garner), učiteljica te dece, koja se sada nalazi pod lupom javnosti i sumnjom, posebno od strane sve nestabilnijeg Arčera (Džoš Brolin), čiji je sin među nestalima.

Jedini koji nije nestao jeste dečak Aleks (Keri Kristofer), jedini iz razreda koji se tog jutra pojavio u školi. On tvrdi da nema pojma šta se dogodilo njegovim drugovima, ali Džastin počinje da ga prati i špijunira njegovu kuću, primećujući da su svi prozori prekriveni novinama. Njena sumnja i zabrinutost sve više rastu, a misterija postaje sve dublja.

U ovoj stivenkingovskoj postavci stvari se pokreće misterija, a onda Kreger kreće da nam servira pretumban tajmlajn gde kroz POV raznih likova predstavlja priču koja se dešava u ovom naizgled tihom i mirnom predgrađu. Pa će i sam reditelj, u nekom od svojih pojavljivanja, reći da je njegov film “nešto kao Magnolia meets Hereditary”. I zaista, sa pojavljivanjem lika tunjavog policajca sa brkovima, kog glumi Olden Erenrajh, setićemo se Džona C. Rajlija u sličnoj ulozi u remek-delu Pola Tomasa Andersona, koje je isto pratilo niz naizgled slučajnih “sudaranja” likova koje je ispratila čudnovata situacija bez velikog objašnjenja.

Pa tako ćemo kroz vizuru nastavnice koju niko ne voli, oca koji traži način da pronađe svog sina, policajca koji juri narkomana koji se tu šunja, narkomana koji beži od policajca i pronalazi više nego što bi trebalo, kao i direktora škole, biti sve bliži raspletu misterije — sa nekoliko sjajnih jump-scareova, ali i duhovitih do urnebesnih reakcija likova na bizarnosti i strašne stvari koje se dešavaju. Sve ono što podiže ocenu ovog filma, jer donosi zabavu i neočekivan pogled na žanr horora danas.

E SAD OVDE IDU SPOJLERI PA PRESKOČITE PAR REDOVA:

Negde od polovine, film prestaje da bude 90’s triler sa rascepkanom dramaturgijom i postaje natprirodni horor sa vešticom (Ejmi Madigan) koja se hrani bićima, ljudima, energijom, čime god, i time pomaže sebi. Sve one koje zamađija koristi kao oružje za svoje potrebe. Otud ono weapons iz naslova postaje mnogo bitnije od “nestajanja”.

Paralela sa starijom generacijom ljudi koja od mladih stvara oružje koje koristi za svoje potrebe a koje će eksplodirati u nekom smeru, a čak ni oni koji su osmislili taj plan neće moći da ga kontrolišu, ovde je jasna. Posebno u manjim predgrađima u kojima, kako nas američki filmovi uče decenijama, raste zaziranje od suseda, koji mogu da bude obična bakica ili krvožedni demon. U filmu Trenutak nestajanja ovo predgrađe je bomba koja samo čeka da bude aktivirana. Kreger i njegov direktor fotografije Larkin Sipl, slikaju ceo predeo sivim i zelenkastim tonovima, jer ovde nema mnogo razloga za sreću, a nije je bilo ni pre inkriminišućih događaja.

Ovaj deo sa raspletom i otkrivanjem misterije je taj koji je najproblematičniji — nekima tu pada ocena, neki ga progutaju. U poslednjih skoro 45 minuta dobijamo i razlog horora, i objašnjenje, i “veliku ideju” o stanju u američkom društvu, ali i akcioni rasplet. Sve to na tacni — i to nekome može biti previše, što je razumljivo.

PRESTAJEM SA SPOJLERIMA — MOŽETE NASTAVITI

Meni se sve to zajedno na kraju dopalo, ali ipak bi konačnu ocenu izneo tek na drugom gledanju. Ovakvi filmovi koje uzbudljivo pratite pod velom misterije, kad znate rešenje, gube na svom intenzitetu a i stepen interesantnosti mu opadne kad znate kraj. Videćemo da li Kregerova dramaturgija, humor i ideje imaju smisla kad znate “gde su nestala deca”.

Ipak, Zak Kreger se popeo stepenicu više nakon Barbarian-a od pre neku godinu, gde je isto “zahtevao” da u njegov film uđete što manje obavešteni. Takav kakav je, nevezano za hajp, postao je jedan od interesantnijih novih glasova američkog filma, pa tek onda horora, spreman da, kao mnogi pre njega, otvoreno priča o svojim uticajima, ali i da sve što ga je žanr naučio umulja u postmodernističku kašu sa autorima koji se hororom nisu bavili. I to je možda njegov kvalitet koji treba da održava i iznenađuje u novim izletima.

Jer kad uđemo u bioskop i svetla se pogase, više želim da vidim ovo što je uradio sa filmom Trenutak nestajanja — nešto malo drugačije i pre svega zabavno — više nego “remek-delo” koje će se zakucati na listi najboljih filmova na Rotten Tomatoes-u. Nadam se da je tako i kod vas.