Gledao sam novi hit horor film koji mi je konačno objasnio šta zaista želim od ovog žanra

U bioskope je konačno stigao horor film braće Filipu “Bring her back“, preveden za naše tržište kao “Vrati mi je”.

Prvo, reč-dve o klikbejtu iz naslova…

Gledajući horor filmove, pogotovo ovog leta, jer mi deluje da pored klasičnih Marvel i drugih superherojskih brain rot filmova samo su filmovi strave i užasa ulazili u bioskop (a i ulaziće), zapitao sam se šta je ono što zaista smatramo strašnim ili, ako ne to, onda makar koji je to element u okviru ovog žanra koji nam pruža taj osećaj uzbuđenja, sedenja na ivici stolice ili skretanja pogleda sa ekrana.

Naravno, strah je potpuno subjektivna stvar i ono što je nekome presmešno, drugome puni gaće – i obrnuto. Sa druge strane, hektolitri kečapa koji pršte dok maskirani ubica juri mlade i lepe ljude ne može da mi drži pažnju više od 20 minuta.

Međutim, ono što sam shvatio je da je, meni makar (a vi kako hoćete), najbitnije za horor film da nijedan lik, ma koliko bitan bio za priču, ne bude siguran. I da svako može da završi svoj put mnogo pre kraja filma. E sad, ako kraj još dođe na strašan, tužan ili prebrutalan način, to je bonus ali i do samog autora, ali i gledaoca koji želi da percipira same scene.

“Bring Her Back” je brutalan film. Gotovo pa zao film, jer od nekih scena vam neće biti prijatno što ste u prostoriji u kojoj se emituje ovaj film. Ali to je valjda i potrebno, jer gledate horor, a hororima se uglavnom „sviđa da vam ne bude prijatno“. Međutim, ono što je najveći uspeh ovog filma je što apsolutno nijedan lik – od najmlađeg deteta do onih dosta starijih – nije bio bezbedan, i svakim sledećim tvistom, preokretom i radnjom mogao je potpuno uspešno da vas iznenadi. A to je nešto što ovog leta, gledajući razne fabrikovane slešere ili pokušaje arty-farty autorstva u žanru, nismo dobili.

I o čemu je taj tvoj brutalni i zli horor film?

Bring Her Back stvaraju braća Filipu, čiji je prethodni film, Talk to Me, isto kao i ovaj urađen za nahajpovani A24. Upravo je to film koji je najviše zaradio za pomenutu kuću ikad, gde je sa 4,5 miliona uloženih vratio i doneo skoro 100 miliona dolara. Što je na neki način i normalno, jer se film bavio tinejdžerima, a i isti su mogli da „uživaju“ u egzistencijalnim motivima tuge, krivice i složene duhovne povezanosti između majki i ćerki.

Ipak, Bring Her Back je drugačija vrsta zverke – kako po priči, tako i po brutalnosti scena i horora, iako nije neki spojler ako kažem da se na kraju sve vrti oko najklasičnije teme i motiva horora 21. veka – traume.

Međutim, priča nudi neke nove, sveže i mračne okrete u kojima će “bolesnici” koji uživaju u takvim pričama – uživati. Bolesnici kao ja npr.

Priča je o dvoje istraumiranih tinejdžera koji postaju siročići i koje će stići sve loše što treba i ne treba da ih stigne. Njih usvaja žena koju tumači Sali Hokins – uvek prijateljski i komšijski nastrojena britanska glumica iz gotovo svih britanskih filmova ikada. Ovde, kao što naslućujete, nije prijateljski nastrojena (što nije neki spojler, jer film se zove „Bring Her Back“), dakle i u naslovu vidite gde priča ide. Svoje dvoje novih usvojenih pokušava da inkorporira u ritual u kom će, kao što pogađate, probati da vrati iz mrtvih svoju ćerku.

Kao što sam već napisao, film je zlokoban, jer pre svega, glavna devojčica iz filma je slepa, i ispred nje, a i njoj, dešavaju se užasne stvari zbog čega vam se okreće stomak. Ali i drugim klincima – postoji treće dete koje se nalazi na posteru i trejleru, a njegova priča tek će doneti više skretanja pogleda sa ekrana.

Ako vam prođe kroz glavu Ari Aster i njegovi horor filmovi, počev od Hereditary pa na dalje, niste jedini, i mislim da su braća Filipu pokušavala da naskoče u tom pravcu i da se pozovu za Asterov sto da se druže.

Mane filma se više ogledaju u tome što, kao što rekoh, još jedan je o užasima trauma pretočenim na filmsku traku, a toga smo se brate nagledali, ali i postoji određeni nedostatak satisfakcije u samom raspletu – gde kroz ceo film čekamo da vidimo šta taj ritual nosi i donosi i kako će izgledati, a na kraju nas ni najmanje ne pomeri. Ipak, neke scene u ovom filmu su stvarno jezive i grozne (komplimenti!) dovoljno da ga preporučim i fanovima žanra, ali i onima koji vole mračnije priče i zabavu.

Na kraju, ono što su i drugi primetili, a mogu da se složim: oni koji su voleli Talk to Me neće baš uživati u Bring Her Back, i obrnuto – što je ustvari potpuno ok, jer to znači da braća Filipu kroz svoj kinematografski put koji grade pokušavaju sa što više horor priča i putanja, i ja sam za to da ih svi zdušno podržimo u toj kretnji.