Zavirite u đačku sobu kakvu su 80-ih svi imali: Ove fotke mogle bi da rasplaču svakog ko je išao u školu za vreme Jugoslavije
Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba. To je uzrečica koja se provlači generacijama (da, došla je čak i do Gen Z), a iako je svima koji ovo čitaju u pauzi od posla potpuno jasno da je i tačna, deci koja su danas preživela prvi dan škole sigurno se ne čini tako.
Prvi dan škole uvek budi posebne uspomene, a mi smo, nedavno posetivši Sarajevo 80s Museum, napravili mali vremenski skok u osamdesete i zavirili u tipičnu đačku sobu iz bivše Jugoslavije. Fotografije koje smo zabeležili otkrivaju svet koji mnogima od nas danas deluje kao da je ispao iz nekog starog filma.
U centru pažnje svakako je bio drveni radni sto – nezaobilazno mesto za pisanje domaćih zadataka, crtanje i lektiru. Na sobe često je stajala velika karta Jugoslavije, sa jasno obeleženim republikama i gradovima, dok su police bile pune knjiga koje su obavezno krasile svaku školsku biblioteku – među njima i kultni naslov Ježeva kućica.
Na radnom stolu mogli su se videti i sitni predmeti koji su deci pravili radost: klikeri, drvene slagalice i brojalica, dok je u uglu stajala kožna đačka torba, spremna za nove školske avanture. Svaka sitnica u sobi odavala je toplinu i jednostavnost vremena kada su školske godine bile popraćene mirisom kreda i zvukom zvona.
Ove fotografije i eksponati nisu samo nostalgični pogled unazad – oni nam pokazuju koliko su se osnovne vrednosti i radosti detinjstva kroz godine održale, bez obzira na promene oko nas. Prvi dan škole, bilo tada ili danas, i dalje nosi uzbuđenje, znatiželju i osećaj početka nečeg novog.
Ljepa vremena
Moja soba i danas tako izgleda. samo je nameštaj puno propao a ni ja nisam nešto očuvan.
Nije se mnogo razmišljalo o izgledu sobe(čast izuzecima). Važna je bila torba,knjige,olovka i gumica.
Nije bilo traumatičnog već normalno. Ipak su se završavali kasnije i fakulteti bez obzira da li se učilo u kuhinji ili posebnoj sobi.
Тако је Рале.
Ја сам учила у кухињи и ништа посебно нисам имала, сем књига прибора ђачке торбе,али то није била препрека мом учењу и раду.
Била најбољи ђак у одељењу од 34 ученика.
А посебно могу да истакнем да је то заиста лепо време било, сви смо се дружили, играли али и помагали коме је било потребно помоћи око задатака.
Баш се памти то прелепо детињство, прва симпатија и љубав, и свако има неку анегдоту из школског живота.
Ех, лепа су то времена била!!!
Da,slazem se sa vecinom komentara.
Mi nismo imali ni radne stolove ni svoje radne sobe i kojekakva pomagala za ucenje. Imali smo knjige i veliku zelju da ucimo da steknemo znanje i postanemo dobri ljudi! Nazalost, retke su sada takve zelje! Neke vrednosti su okrenute naglavacke pa je sad bitno da ll se ima markirana odeca,obuca,telefon… ko ce manje da uci a vise da ima!To pocinje jos od vrtica. Neko ce reci ta vremena su prosla. Jesu, ali kamo srece da za neke stvari nikad nisu prosla! Bilo je djackih prepirki, pao je i po neki samar ali se nije u skolu dolazilo sa motkama i nismo se plasili da ce nas neko prebiti.
Zao mi je sto danasnja deca to vreme ne mogu da vrate! Bolje bi postovali i voleli i svoje nastavnike i svoje drugove!
Danas nastavnici nemaju pravo ni da povise ton a kamo li sta drugo.
A vaspitanje se ponese iz kuce i traje celog zivota,bilo dobro ili lose!
Leoa su to vremena bila! A sto je jos vaznije bili smo sigurni na svakom mestu!