Igralom x Orkestar Bogdan Nikolić Donja – Nišville Live 2025: Sok od šljiva

Igralom u saradnji sa trubačkim orkestrom Bogdan Nikolić Donja izbacio je live album, snimljen prošlog leta na festivalu Nišville.

Idem sigurno na 30-ak svirki godišnje, ne računajući festivale. Nekad pomislim da je to previše. Nekad da bih mogao lagano taj broj da udvostručim, jer uvek ima ta neka nova, druga, neotkrivena stvar koju želim da čujem uživo. Jer svirka je pre svega traženje potvrde kvaliteta na koji si naleteo na nekom poslušanom snimku, dobrog ili nešto lošijeg kvaliteta. Ne znam tačno koja mi je najbolja svirka koju sam video i poslušao prošle godine, ali imam top 3.

Druge dve iz tog trijumvirata nisu bitne, ali jedna u vrhu je svakako sa festivala Changeover, u Karmakomi, gde su svoj šou imali Nišlije Igralom, koji su za tu specijalnu priliku pozvali trubački orkestar Bogdan Nikolić Donja. Tim spojem su svoje groovy, nekad teške poput groma, a nekad lagane poput pera na vetru pesme ispunili zvucima omiljenog instrumenata u Srba – trube. I ostalim duvačkim pritokama orkestra.

Sećam se da sam pred tu svirku naleteo na prijatelja koji je ovaj nastup nazvao Halejevom kometom, po sistemu, sad i ko zna kad ćemo opet videti ovaj skup na istom mestu. Kad malo bolje razmislim, sreo sam dosta prijatelja, ali i poznanika iz sveta muzike koji, pored toga što su poštovaoci lika i dela niškog trojca, bili su svesni veličine materijala koji se sprema da se sruči ispred njih. Materijala koji je par meseci pre te oktobarske noći izleteo poput rafala, premijerno, na publiku Nišvila. Festivala rodnog grada benda Igralom.

Oprostiće mi Donja što ne znam da li su i oni iz Niša, ali po zvuku se čuje i oseća da su s juga (drug ovako zvuči jug, reći će Coby nešto kasnije). Upravo taj nastup s Nišvila ostaće ovekovečen zauvek kao live album za sve fanove zvuka oba sastava, ali i alhemije koja se desila te noći, kada su se spojila dva sveta koja, na prvi pogled, možda sem akcenta u govoru nemaju mnogo toga zajedničkog, ali koji teku zajedno u jednom smeru kao Nišava ka Južnoj Moravi.

Iskreno, ja nisam fan live albuma. Ne volim da ih čujem i realno sam se uvek osećao kao da sam dobio utešnu nagradu dok slušam zabeleženo sa svirke, jer bi prva nagrada bila mogućnost da budem tu. Međutim, ako se vratimo na priču o Halejevoj kometi, kao i na to da sam je ipak uhvatio nekoliko meseci nakon premijere, onda je ovo utešna nagrada kojoj se ne možeš usprotiviti. Znate već onu sportsko-novinarsku floskulu o srebru koje sija kao zlato. E pa, tako nešto.

Na albumu Nišvil live 2025 niko se nije nikome prilagođavao, niti smanjivao intenzitet svog zvuka, već su momci zajedno našli zajednički jezik. Igralom i dalje gruva i kida, i dalje su tu sve one pesme koje znamo (ako znamo i slušamo ovaj bend). „Lešinari“ su i dalje zarazan fank i ritam besnog teksta (još Dimitrije u pesmi poziva na napumpavanje, čime će pesma ostati kao spomenik dešavanja 2025). „Zlato“ je i dalje zavodljiva psihodelija Severne Afrike, dok „Kafanče“ i dalje miriše na predstojeću apokalipsu čije su vesnike izgorele gume koje se pevaju u refrenu. Na sve to, trube orkestra Bogdana Nikolića podvlače i podebljavaju, kao tamno crnim penkalom, svaki stih, svaki ritam, svaku melodiju, svojim trubama, tako da nam ne bi koja reč promakla i tako da dodaju još po koji momenat derta i emocije balkanskog patosa.

Možda grešim, ali klik tamo, klik ovamo, pa mi se učinilo da orkestar Bogdan Nikolić Donja ima veze sa starijim trubačima Nikolićima, pobednicima na trubačkim festivalima prethodnih decenija, ali i učesnicima kultnog filma Sok od šljiva. Bendom koji Miki Manojlović uključuje sa sobom i pravi im karijeru. Ako sam pogrešio slučajno i ispostavi se da je samo prezime isto, ja se izvinjavam, ali mi se termin „sok od šljiva“ vrzmao u glavi dok sam slušao ovaj album. Naime, on zvuči svetski i zvuči pitko, sjajnog gruva i zvuka, zaličiće na kakav sladak letnji napitak. Ali nemojte da vas sve to zavara, jer sav taj zvuk udara kao flaša rakije i da – bićete pijani, odnosno opijeni zvukom ove kolaboracije sa Nišvila iz 2015.

Na kraju, sve ovo jeste uspeh, ali bend Igralom je sebi učinio medveđu uslugu sa ovom svirkom. Jer ove pesme deluju kao da su sa Donjom dobile svoj konačni oblik. I biće malo teško vratiti se na samo gitaru, bas i bubanj, ma koliko isti taj bas, gitaru i bubanj voleli do sada. Ali, s druge strane, Igralom sve što je do sada uradio, uradio je tako da pokazuje svoju veličinu, emociju i zanat sviranja, tako da ne sumnjam da nas, nakon „konačnog oblika“ sa trubačkim orkestrom, čeka neko drugačije, novo putovanje.

BONUS VIDEO: