O ovoj kafani Njujork Tajms je pisao tri puta, a voleli su je Tito, Dragan Nikolić, Momo Kapor
U srcu beogradske Skadarlije nalaze se lokali koji deluju kao da su oduvek deo tog prostora – ne samo ugostiteljski objekti, već male vremenske kapsule sećanja, atmosfere i priča. Njihova imena ne označavaju samo adresu, već i čitav jedan osećaj, raspoloženje i gotovo muzički ugođaj grada. Među njima se naročito izdvaja kafana „Ima dana“…
Kuća na zvučnoj adresi Skadarska 38 zapravo je ušla u istoriju i pre nego što je postala legendarna kafana. Upravo tu, u njenom dvorištu, 1910. sniman je deo prvog srpskog igranog filma “Karađorđe”, scenariste i reditelja čaiča Ilije Stanojevića, piše istorijskizabanik.rs.
Nakon Drugog svetskog rata Beograd zahvata talas modernizacije – grade se nova naselja, ruše stare kuće, radi se na urbanizaciji… Taj talas zapretio je da proguta i Skadarliju, ali se to zahvaljujući arhitekti Uglješi Bogunoviću nije desilo! Upravo on je izradio projekat kojim je stvorena zaštićena kulturno-istorijsku celina i “rođena” je Skadarlija kakvu danas poznajemo.
Radovi na revitalizaciji četvrti započeti su 1966. a završeni dve godine kasnije. Bogunović je uspeo da obezbedi da ulica bude pretvorena u pešačku zonu, vraćena je kaldrma, uvedena ulična rasveta u vidu stilizovanih fenjera i kandelabra, obnovljene su fasade starih kuća i kafana koje su tu postojale…
Kafana “Ima dana” nastala je upravo u tom periodu u objektu formiranom spajanjem stanova u prizemlju, a u kojima su nekada živeli glumci Milorad Gavrilović i Jovan Antonijević Ðeda. Restoran koji je trebalo da poveže staro sa novim, očuva autentični duh boemije, ali uz modernizaciju prostora otvoren je 1969. godine.
Ime je dobio po čuvenoj starogradskoj pesmi, a slikar i boem Mario Maskareli oslikao je njegove zidove portretima slavnih bivših stanara i posetioca Skadarlije.
Za kratko vreme nova/stara Skadarlija i kafana “Ima dana” postali su omiljena stanica svih koji su prolazili i dolazili u Beograd. Boemsku četvrt je posetila britanska kraljica Elizabeta i španski kralj Huan Karlos, političari Džordž Buš stariji i Margaret Tačer, glumci Đina Lolobriđida i Bert Lankaster… Kafana “Ima dana” bila je toliko upečatljiv deo beogradske boemske scene da je čak tri puta završila u “Njujork tajmsu” koji je o njoj pisao u superlativu.
Ipak, možda još važnije, ovo mesto ušlo je u srca Beograđana. Tokom decenija, kafana je postala mesto okupljanja umetnika, glumaca i zaljubljenika u starogradski melos. Često su je posećivali Pavle Vuisić, Dragan Nikolić, Momo Kapor, a legenda kaže da je u nju jednom nenajavljeno “banuo” i sam Tito!
Čuvena kafana “Ima dana” sada se vraća na mapu beogradskih boema – ne kao nova tačka u gradskim bedekerima, već kao staro srce koje ponovo počinje da kuca. Sređena s merom i ukusom, bez rušenja starog šarma, vraća se i nada da duh boemske prestonice još nije posustao.
Maskarelijevi portreti na zidovima su osveženi. Kuhinja ostaje domaća. Muzika svira uživo. I možda najvažnije – ne vraća se samo kafana, vraća se ideja da Beograd može da ima dušu koja se ne prodaje za brzinu i profit.
Jer, dokle god ima dana, ima i nade da će Skadarlija disati punim plućima!
Srbi su uvek imali i i danas imaju samo to.
Dane.
U izobilju i filosofiju ẓ̌ivota takvu kao da ce vwcno živeti.
Tu Beograđani odavno ne dolaze. To je mesto za turiste, a boema odavno više nema. Da bi bio boem moraš biti umetnička duša i boraviti u kafani dosta vremena. Danas su kafane tako organizovane da čim pojedeš i popiješ do pola, kelner ti odnosi pribor i posuđe ispred nosa i donosi račun jer dolaze novi gosti. Tu nema mesta za boemiju.
Био сам задњи пут 2018 године, у салати од купуса се видео још бели прашак, лепиња је била као умочена у воду, ћевапчићи нису били од меса, били су од соје. Нисам ништа пробао, и када сам замолио конобара да му платим чашу црног вина, он је рекао да морам све да платим. Рекао сам у реду, само да позове полицију па да њима платим, био је млад конобар, негде из Босне или Црне Горе, никад више у Скадарлију у коју сам увек радо одлазио и никад више у Београд.
Osim imena koje je povexuje sa nekadasnjom kafanom, ta gostionica kao i sve istale u Skadarliji je mesto gde se lose jede,, gde ti muzikanti probijaju usi, zeleo to ili ne, armosfera krajnje provincijalna. O nekakvoj “ dusi” tu nema ni govora.