Muž i žena otkrili kako su uspeli da odu u penziju sa 40 godina: “Govorili su da smo ludi”

Retki bi mogli ovako da žive, a oni kažu da su štednju pretvorili u igru – i uspelo im je.

Svake zime Alan i Kejti Donegan izbegavali su da uključe grejanje u svojoj kući na jugu Engleske.

„Umesto toga oblačili smo dodatne slojeve odeće i koristili termofore. Pretvorili smo to u igru“, kaže Alan. „Nije bilo reč o odricanju, već o strategiji“, dodaje.

Iako priznaju da su mnogi smatrali da su „ekstremni“ ili čak „ludi“ zbog toga što su toliko pazili na svaki potrošeni dinar, Alan kaže da su bili „potpuno fokusirani na kupovinu slobode“.

Pod „slobodom“ podrazumeva prevremenu penziju, koju su uspeli da ostvare pre sedam godina, kada je Alan imao samo 40, a Kejti 35 godina, piše BBC.

Retko su naručivali hranu, a na posao su svakog dana nosili obrok od kuće.

„Samo zahvaljujući toj jednoj navici – da nosimo ručak – za deset godina uštedeli smo 40.000 funti“, kaže Alan.

„Punili smo telefone dok smo bili van kuće i skupljali odbačene Nectar kupone iz supermarketa. Neko će reći da je to ludost, neko genijalnost, ali nama je uspelo.“

Alan je radio kao pejzažni baštovan pre nego što je pokrenuo posao sa obukama i “lajf koučingom”, dok je Kejti bila stručnjak za procenu rizika u jednoj finansijskoj kompaniji.

Pored dobrih plata, upravo zahvaljujući izuzetno štedljivom načinu života uspeli su da se rano penzionišu, ulažući gotovo svaki višak novca u investicije.

„Svaka funta koju smo uložili približavala nas je životu kakav smo želeli“, kaže Kejti.

Posao su napustili kada je njihova ušteđevina dostigla milion funti.

Pokret FIRE

Alan i Kejti deo su malog, ali sve brojnijeg međunarodnog pokreta poznatog kao FIRE, što je skraćenica od Financial Independence, Retire Early („Finansijska nezavisnost, prevremena penzija“).
S “prosečnom platom” je uspela da uštedi preko 100.000 evra i planira u penziju do 40. godine, ali njene trikove mnogi u Srbiji ne bi ni pokušali da primene

Od gotovo nepoznate ideje pre petnaestak godina, pokret je danas okupio skoro milion članova samo na glavnom forumu na društvenoj mreži Reddit, dok velike finansijske institucije objavljuju brojne vodiče o ovoj temi, prenosi N1.

Osnovna ideja pokreta jeste da tokom radnog veka živite izuzetno štedljivo kako biste mogli da se penzionišete što ranije.

Za većinu ljudi to je i dalje samo san. Visoki troškovi života, skupe nekretnine i studentski krediti znače da će većina raditi sve duže, a ne kraće.

Zvanični podaci pokazuju da je prošle godine prosečna starost za odlazak u penziju u Velikoj Britaniji dostigla rekordnih 65,8 godina za muškarce i 64,7 godina za žene.

Sličan trend postoji i u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je, prema jednom dugoročnom istraživanju, prosečna starost za odlazak u penziju 2025. godine iznosila 64,8 godina za muškarce i 63,3 godine za žene.

Penzija sa 44 godine

Ipak, pristalice FIRE filozofije, poput 49-godišnje Ejmi Minkli, ostaju dosledne svom cilju.

Ova nastavnica iz SAD uspela je da ode u penziju već sa 44 godine.

Da bi to ostvarila, radila je u međunarodnim privatnim školama u Japanu, Singapuru, Indiji i Tajlandu, gde je, kako kaže, mogla da zaradi više novca, dok su troškovi života bili znatno niži nego u njenom rodnom Teksasu.

Istovremeno je trošila što je manje moguće.

„Nisam želela da živim skupim stilom života koji je među iseljenicima bio uobičajen“, kaže Minkli.

„Retko sam kupovala skupu garderobu, elektronske uređaje koristila sam dok se potpuno ne pokvare, većinu obroka spremala kod kuće, a pre svake veće kupovine dobro bih razmislila.“

Dodaje da joj je zajednički život sa cimerima u Singapuru i Indiji omogućio dodatnu uštedu, dok u nekoliko zemalja nije ni posedovala automobil, što joj je značajno smanjilo troškove.

Danas živi na Baliju, gde joj penzija omogućava mnogo viši životni standard nego što bi imala da se vratila u SAD.

Da li se isplati toliko odricanje?

Kerol Šlajf, glavna tržišna strateškinja finansijske savetodavne kompanije BMO Private Wealth iz Toronta, smatra da je FIRE i dalje ostvariv za mnoge ljude, ali da većina njenih klijenata danas više teži ravnoteži između posla i privatnog života.

Umesto da po svaku cenu pokušavaju da se što ranije penzionišu, nastoje da usklade smislen posao sa životom, u skladu sa svojim mogućnostima.

„Ako se rano penzionišete, ali pritom nemate prijatelje, narušili ste zdravlje ili ste izgubili osećaj svrhe, ostvarili ste jedan cilj, ali ste žrtvovali mnogo toga drugog. Tada se postavlja pitanje da li je vredelo“, kaže Šlajf.

„Ljudi danas imaju fleksibilniji pristup. Žele da ostvare ciljeve vezane za penziju, ali i da usput uživaju u životu.“

Sara Kols, direktorka za lične finansije u britanskoj investicionoj platformi AJ Bell, upozorava da je filozofiju FIRE danas sve teže sprovesti u delo, jer većina ljudi jednostavno nema dovoljno novca za to.

Ipak, smatra da su pojedini principi pokreta korisni i da mogu pomoći ljudima da makar nešto ranije odu u penziju.

„Počnite da štedite što ranije i povećavajte izdvajanja za penziju posle svakog povećanja plate“, savetuje ona.

„Umereniji pristup može vam omogućiti penziju kakvu želite, onda kada je želite, a da pritom ne iscrpite sebe. Samo treba biti realan.“

Novi pravci unutar pokreta

Zbog toga deo zajednice danas prihvata manje rigorozan pristup, pa su nastale nove varijante poput „Barista FIRE“.

Ideja je da se uštedi dovoljno novca kako bi prihodi od investicija pokrivali najveći deo životnih troškova, dok se ostatak zarađuje kroz honorarni ili skraćeni rad.

Za neke pristalice FIRE pokreta, međutim, ekstremna štednja i dalje ostaje glavni put do prevremene penzije – žrtva za koju smatraju da se dugoročno isplati.

Kako kaže Ejmi Minkli: „Principi FIRE pokreta su jednostavni i nisu se promenili – trošite manje nego što zarađujete, razliku ulažite i dajte svom novcu dovoljno vremena da raste.“