Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Teodor Lorenčič: Laibach je manipulacija manipulacije i, pre svega nije umetnost, već inženjerstvo duša

AUTOR: Zoran Janković 02 Jul, 2021
Teodor Lorenčič: Laibach je manipulacija manipulacije i, pre svega nije umetnost, već inženjerstvo duša

Sa našim današnjim gostom Teodorom Lorenčičem bi uvek moglo da se nađe podosta povoda za razgovor – on je svedok i akter jednog vremena (koje očito u nekom vidu i dalje traje), dizajner, ranije i univerzitetski profesor, stručnjak u više oblasti, ali možda na prvom mestu pesnik/pisac (kako se navodi u kratkoj mu biografiji – pisac kojeg nema koji ne postoji, ali koga mnogi čitaju). Međutim, mi smo ga ugostili baš aktuelnim i konkretnim povodom – nedavno se u našoj zemlji (u izdanju Službenog glasnika) pojavila njegova iznimno zanimljiva foto-monografija Laibach – 40 godina večnosti, čija je krunska tema glasovita turneja Ocuppied Europe Tour 1983, što je potvrđeno bio jedan od krunskih trenutaka u evoluciji pomenutog benda i umetničkog pokreta i poduhvata.

Kome se ponajpre obraća ova Vaša foto-monografija? Ko bi bio potencijalni čitalac iz snova?

Zadatak pobednika je pisanje istorije. Laibach je svetski pobednik i ta monografija je istorija Laibacha 1980 – 1987, znači od ustanovljenja do podele nagrade Zlatna ptica za NSK (Neue Slowenische Kunst) i jugoslavenske „plakatne afere“. To je i razdoblje mog aktivnog rada sa Laibach-om, naravno ostali smo u kontaktu i oblicima saradnje do dana današnjeg, a monografija LAIBACH – 40 GODINA VEČNOSTI koja je istorijski i ontološki osvrt na Laibach u ona početna, a bitna vremena to i potvrđuje. A tu za snove mesta nema, jer se radi o faktima, o istoriji, o društvenim kontekstima i vremenu koje je bilo jako i presudno za delovanje avangarde LAIBACH KUNST. Ta monografija je ono što je u tom 40-godišnjem razdoblju i radu Laibach-a do sada falilo. A i to je sada urađeno. Naime, Laibach je tu monografiju autorizirao. Monografija se obraća svima. I onima koji Laibach prate već dve trečine svojih života, i njihovoj deci i unucima, za njih je to istorijski udžbenik. Naime, na promocijama neki  traže da posvetu u monografiju napišem njihovim potomcima, deci i unucima. Tražena je bila čak i posveta celoj porodici. Mnogo lepo i dobro. Očigledno je da je Laibach-ova publika visoko osvešćena,  jer je odgovorna do svojih potomaka, a time i do budućnosti.

Foto: Službeni glasnik

Kako, koliko dugo uopšte nastaje jedna ovakva knjiga? Koliko tu ima vaganja, nedoumica, štrihovanja, kako se dolazi do postojane dramaturške niti i dinamike predočavanja tih događaja?

Monografija je nastajala od februara 2020. do kraja oktobra 2020, znači 8 meseci, malo vremena u stvari. Ali sam za to vreme napisao još dramatizaciju romana za pozorište. To je bilo vreme korone, oštrih mera, lokdauna, pa sam sedeo kod kuće i radio. To je bila dobra strana te opšte ludosti i panike na planeti oko tog srednje jakog virusa iz grupe SARS 2, koji naravno postoji, a uspeo je za kratko vreme potpuno promeniti planetu. Sadašnje parlamentarne demokratije i njihov sadržaj, liberalni kapitalizam, pali su na ispitu, a rezultat toga je progresivno pretvaranje demokratija u totalitarne režime, koji sebe nazivaju demokratijama. Naime, donose se mere, koje u normalnoj parlamentarnoj proceduri ne bi prošle nikako. Sve zemlje po tom pitanju bez izuzetaka krše svoje ustave. To je agonija raspada ustavnih vrednosti. Polako dolazi njihov kraj, biće teško i brutalno, a nadajmo se da neće biti krvavo i smrtonosno. Neminovno je potreban novi svetski poredak.  

Kao prvo, bilo je potrebno digatilizirati negative i srediti oko 600 CB fotografija sa turneje Occupied Europe Tour 1983, a u monografiji je objavljeno 200 njih. Rad na tim fotografijama je bilo iskopavanje sećanja, arheologija, traženja i proveravanja fakata, prepoznavanje dezinformacija, forenzički rad, uvažavanje i prosuđivanje istorijskog konteksta, u celini, jedan ozbiljan i odgovoran rad. Veoma značajan podsetnik kod pisanja je bila moja sačuvana reportaža sa te turneje, koju je u januaru 1984. objavila Mladina. Ključni događaji i njihovi datumi zapisani su u tom istorijskom dokumentu. A što se dramaturgije, znači strukture knjige tiče, trebalo je pristupiti metodološki, znači od osnivanja Laibach-a, postepeno korak po korak i pregledom postoječih informacija, dokumenata… U prvom poglavlju Stvarno kratak istorijski kurz nepoznatog razrešene su i sve nedoumice oko Laibach Crnog krsta i njegovog nastanka i značenja. Pre svega, taj krst uopšte nema nikakve veze sa Malevičevim. Za razumevanje Laibach-a bitno je razumevanje njegovog Manifesta iz 1982. koji je tu objavljen. To je ustav koji je ostao isti do danas, ne menja se. To je osnova na kojoj Laibach radi već 40 godina. Sledi poglavlje „Na početku je bio Logos, reč: Laibach“, koje predstavlja ontološki osvrt na LAIBACH KUNST. Poglavlje Istorijski proboj: The Occupied Europe Tour 1983 napisano je kao „roud-muvi“ priča o toj evropskoj turneji istokom i zapadom. Potrebno je naglasiti da je Laibach područje Varšavskog pakta i NATO-a okuprao u uniformama jugoslavenske armije. Na toj turneji istorijskog proboja Laibach je nastupio u  7 država, 16 gradova, dao 17 koncerata i prešao 5000 km, sve to za mesec i po dana. A za vreme 40 godina rada dao je preko 1000 koncerata u 293 grada i 45 država. Prodato je preko milijun nosioca zvuka. Na samom kraju je, kako to i mora da bude u istorijskim monografijama, objavljena veoma opsežna i detaljna hronologija Libach-ovog rada od 1980 – 1987. godine. A bitni su reakcije čitalaca i stručne javnosti, koje kažu da se monografija čita u dahu –  kao triler.

Teodor Lorenčič čita zahvalnicu i apel povodom dodele Zlatne ptice za NSK (Foto: Tone Stojko, Arhiv Slovenije)

Ako biste sagledavali sa današnje tačke gledišta, šta je činilo idejnu okosnicu i koji je to najrečitiji/najilustartitvniji aspekt turneje Occupied Europe za ono što je Laibach tada i što možda i sada predstavlja?

Moje lično stajalište je, da je ta okosnica bila i još uvek je Laibach Manifest, znači 10 tačaka Konventa. Laibach neće nikada biti prihvatljiv za one koji su predmet njegove refleksije i u tome se svesno ili nesvesno prepoznaju, jer predmet manipulacije su ionako svi. Laibach je prekookeanska lađa sa jasno postavljenim kursevima, iza koje ima jakih vrtloga koje stvaraju motori, produkcija, manipulacija, ima i svakojakih informacija, dezinformacija, ima glasina, zamaranja, ima ideoloških naprezanja i diskreditacija, ima svega i svačega, bitno je da iza planetarne lađe LAIBACH KUNST ostaje širok i dubok trag stvaranja izrečenog jezikom politike, stvaranje koje je inženjerstvo duša već dugih 40 godina večnosti, i biće tako zauvek.

Šta se dešavalo sa dokumentarnim materijalom iz koga je proistekla ova knjiga tokom te dve decenije nestanka?

Materijal je bio više od 20 godina zagubljen. Negativi su ležali u mraku i tišini jedne kutije za cipele, koju sam pronašao kad sam se selio u Beograd (1. 12. 2018). Ja ne znam ko ih je stavio u tu kutiju.  Čekali su svoj istorijski momenat. Radi se o spasenoj memoriji, kako je to označio Ivan Novak (Laibach).

Da li je već tada, uprkos tom postojanom otklonu od glavnog toka svih ovih decenija, možda bilo nagoveštaja ili barem predosećanja da će Laibach izrasti i u prepoznatljivu stavku ipak popularne kulture?

Laibach nije popularna kultura, jer je ona produkt političke manipulacije, znači totalitarna je. Laibach govori jezikom te manipulacije i naravno nije ni predmet, kamoli produkt te manipulacije. To jasno stoji u 3. članu Laibach Manifesta: „Svaka je umetnost podvrgnuta političkoj manipulaciji sem one koja govori jezikom te iste manipulacije“. Laibach je manipulacija manipulacije i, pre svega nije umetnost, već inženjerstvo duša.

Mislite li da biste u slučaju nekog umetničkog poduvata i danas sa punim uverenjem mogli izreći nešto slično ovome: „Unutrašnja struktura deluje direktivnim principom i simbolizuje odnos ideologije i pojedinca. Ideja se koncentriše u kolektivnoj osobi, kojoj je definicijom bilo onemogućeno bilo koje odstupanje…“ , ili je sve to progutao cinizam, krajnja svrshishodnost i brzopoteznost našeg doba?

Cinizma je uvek bilo, pogotovo u novodobnoj istoriji čovečanstva. Ali citirani postulat je prevelika žaba za cinizam, da bi je mogao progutati i to još usred močvare vlastite žabokrečine. Citirana rečenica je iz 5. člana Manifesta i, taj član kao i svi drugi bili su i ostali temeljni principi delovanja Laibach-a, naime kolektivnost i anonimnost. Laibach Manifest je večit. Laibach je večit i uvek aktuelan i moguć, od Severnog pola pa do Južnog, od početne tačke istoka, gde i završava zapadna tačka, znači na planeti kao celini, bez izuzetaka, sem primarnih plemena u džunglama planete, koja žive na granici paleolitskog i neolitskog produkcijskog načina. Njihova ontologija, etika i društveno uređenje su besprekorni. Oni su u konstantnoj samorefleksiji, a i refleksiji svoje okoline, svojih granica. To je uslov njihovog opstanka, koji u modificiranim varijantama postoji već 200.000 hiljada godina istorije homo sapiensa. Ali je nužno na tom mestu i u tom kontekstu citirati i poslednju rečenicu tog 5. člana: „Subjekt koji ume da se identifikuje sa ekstremnom pozicijom savremene industrijske produkcije, automatski postaje Laibach članom (i istovremeno je osuđen zbog vlastite subjektivizacije)“. S obzirom na to da se upravo otuđeni subjekat modernosti, ljudska jedinka, kao nikada do sada, sasvim identifikuje sa ekstremnom pozicijom savremene industrijske produkcije, koja se kao celina otelotvoruje i prožima, to jest sublimira u informatičkom produkcijskom prostoru sveopšte ideologizacije, odnosno manipulacije, objektivno je moguča pretpostavka da se članstvo Laibach-a broji u milionima, ako ne u milijardama. U stvari, ne radi se o pretpostavci, već o činjenici socijalno-produkcijske evolucije/revolucije vrste. Više nego ikada do sada, čovečanstvo psihofizički, a time i kognitivno, zavisi od masovne informatičke produkcije, čak je pojedinac kao svesni/nesvesni subjekat sam producira istim jezikom kojeg nameču politika/ideologija/manipulacija. Nesvesno/svesni holizam idntifikacije je trijumf totalitarnosti. Iz čega proizhodi da je planeta kao celina LAIBACH KUNST, koji je jedina refleksija tog istog procesa nesvesne pa i svesne identifikacije kroz jezik manipulacije. To je 40 godina aktuelne večnosti.      

Olimpijski stadion u Berlinu, 1983.

Na tom tragu, šta bi bila i šta moguće već jeste smelost u muzici, konceptualnoj i umetnosti uopšte uzev danas?

Po meni, smelost je uvek bila i biće u neprihvatanju nametnutih ili društveno/političko poželjnih načina komunikacija i stvaranja. Kritička refleksija toga je smelost, znači sve ono što stoji nasuprot utilitarnosti umetnosti, znači njene društvene pogodnosti ili prikladnosti, koja je samo rafinirani oblik različitih modifikacija totalitarizma, koje je uspeo da nametne liberalni kapitalizam, a on je u grču, jer je svestan da ga taj njegov vlastiti put vodi prema kraju njegove planetarne dominacije, te ogavne žabokrečine. U tom grču se našla i umetnost, koja ne vidi izlaza iz tog lavirinta.

Negde u završnoj trećini knjige istakli ste i ovo: „Moramo biti svesni da je u jugoslovenskom prostoru bilo mnogo kreativne refleksije u društvu i pre Laibach-a, koja režimu nije odgovarala, u svim oblastima, od književnosti, pozorišta, muzike do filma.“; prebacimo li se u ovaj trenutak, ima li na pomenutom prostoru i dalje narečene kreativne refleksije, nekih konkretnih primera takvog delanja i stvaralaštva?

Izvorni problem umetnosti je u činjenici da podleže političkoj manipulaciji i zbog toga nije uvek istog daha i snage, jer to zavisi od političkih uređenja i konteksta u kojim se stvara. U svakom slučaju, jugoslovenska realnost u ona vremena bila je inspirativna i time naklonjena stvaranju, neki radovi bili su i zabranjivani, a to nije ni tolko loše kolko se to možda danas čini ili se nekima činilo tada. Zabrane su u biti produktivne i poželjne, a Laibach to samo potvrđuje. Postavimo sebi pitanje: Zbog čega je LAIBACH KUNST već 40 godina aktuelna istorijska avangarda, što do sada nije slučaj ni sa jednom od prethodnih avangardi? Zbog toga jer su one bile mentalno vezane za svoje vreme i nisu umele da govore jezikom politčke manipulacije, ugušila ih je opuštenost unutar manipulacije, znači konformizam i oportunizam uma, a to je put u utilitarizam (pogodnosti i prikladnosti), a on je otrov za kreativnu produkciju. Nasuprot tim praksama, LAIBACH KUNST postavlja ontološki, a i etički univerzalan bezvremenski princip, večiti manipulativni material produkcije. To je istorijska građa sadašnjosti koju LAIBACH KUNST sveobuhvatno melje. Jer u 7. tački Manifesta jasno piše: „Laibach izražava svoju bezvremenost artiklima sadašnjosti i zbog toga je nužno da se u preseku političnosti i industrijske produkcije (kulture umetnosti, ideologije, svesti) susreće sa elementima jedne i druge, želeći da bude i jedno i drugo. To široko polje omogućava Laibach-u osciliranja, koja su iluzija kretanja (razvoja)“.

Ima li još nešto iz tog ili obližnjih perioda Laibach-a što biste želeli da dovedete do te tačke „spasene memorije“?

Nema, sve posle 1987. godine, kad i završava moja monografija, a u njoj je sve što treba i mora da bude, je u vezi sa Laibach-om poznata istorija.

Beograd, novembar 2020.

Evo u finišu ovog razgovora, pojasnite nam poziciju Poslednjeg pesnika Jugoslavije…

Beogradskim manifestom sam se 8. 9. 2018 proglasio Poslednjim pesnikom Jugoslavije (PPJ). A to je jedinstvena pozicija i ona je sada zauvek popunjena. Mislim da to niko nije ni hteo da bude, zbog premnoge krvi prolivene u bratoubilačkom ratu, tom tužnom trijumfu ekstremnog nacionalizma jugoslovenskih naroda. Moja pesma Monument Balkana (Beograd, januar 2020) napisana je u jednom stihu i, kaže: „KRV PROŠLOSTI / LJUBAV BODUČNOSTI.“ To je paradigma, a i program PPJ. Bitna je naravno geneza statusa PPJ. U martu 2018. godine izgubio sam maternji slovenački jezik, kojeg nikada neću prestati voleti. Naime, nesvesno sam pisao pesmu i kad sam je pročitao ustanovio sam da sam je napisao na srpskohrvatskom jeziku, onom kojeg smo Slovenci učili u osnovnoj školi. Bio je to šok, a posle toga ništa više nisam napisao na slovenačkom, a napisao sam za to vreme 4 zbirke pesama na srpskom, dramatizaciju romana i tu monografiju, a pišem i roman Azil u Beogradu. 25. maja 2018. napisao sam pesmu Tragedija na Balkanu, baladu posvećenu narodima Jugoslavije, koju pričam svojoj deci (objavljena je u toj monografiji). Ta pesma je u stvari bila inicijacija i osećaj jake identifikacije sa prostorom Zapadnog Balkana i to je rezultiralo u ideji Poslednji pesnik Jugoslavije, koji piše na jeziku kojeg svi u tim prostorima razumemo, a i ratovao nije sa narodima tog prostora. U spomenutoj baladi kažem: „Svi smo mi beskućnici ljubavi / posle rata / Svi“, a i: „Plačem bez suza / sve je isplakano / Krv je crna gusta / i navikla je na ubijanje / Svi smo mi beskućnici ljubavi / Posle rata.“ PPJ je pesnik ljubavi i pripada svima. U programu PPJ aktuelna su dva vajarsko-pesnička projekta, jedan balkanskog značenja a jedan planetarnog. Znači, poruka jugoslavenskim narodima  (Srbima, Hrvatima, Bošnjacima, Crnogorcima, Makedoncima i Slovencima) i planeti, Čovečanstvu. U početnoj razvojnoj fazi je i Inštitut PPJ, ali je o tome za sada prerano govoriti.

Fotografije: Teodor Lorenčič

Najčitanije

Odlike mentalno jakih osoba

Psihička snaga olakšava mnogo toga u životu. Čini vas srećnijim, otpornijim, izdržljivijim, odlučnijim… Neke karakteristike osoba koje se smatraju mentalno…

Viktorija Bekam u šik izdanju za svečanu priliku

Viktorija Bekam je žena kojoj u stilskom pogledu gotovo da nema ravne, i to na svetskoj sceni. U prilog joj…

Ova hrana je dobra za mozak

Godinama se već priča o tzv. superhrani. To su namirnice koje su izrazito dobre za ljudski organizam, zbog čega je…

Ovo nikada ne treba da kažete zetu

Porodični odnosi jesu komplikovani, naročito kada su u pitanju oni između svekra i svekrve sa jedne i snahe sa druge,…

Najlepša modna izdanja Amal Kluni

Amal Kluni, devojačko Alamudin, danas je prepoznatljiva pre svega zbog ljubavi sa nekada večitim neženjom Džordžom Klunijem. Supružnici su se…

Veliki hit Elene Ferante konačno stiže na veliko platno

Književni fenomen poznat kao Elena Ferante ima mnoge fanove u Srbiji, a baš za sve vas imamo dobre vesti. Naime,…

Najnovije - Intervjui

Dragan Mićanović: „Mi smo društvo koje teško uspostavlja pravu ‘meru’ u bilo čemu“

Sveprisutnog, i dobro je što je postojano i dalje tako, Dragana Mićanovića, uskoro ćemo u sklopu redovne bioskopske distribucije gledati…

Slobodan Vladušić: Omama – priča o tajnama

U svom trećem romanu pisac Slobodan Vladušić slika Berlin iz 1928, i portretiše pisca Miloša Crnjanskog smeštajući ga u uzbudljivi…

Zoran Lisinac o „Tomi“: „Pisac uvek traži inspiraciju u sebi, pa čak i kada piše o drugima…“

Ponovo radi bioskop! Biopik Toma je u domaćim bioskopima za samo deset dana prikazivanja pogledalo gotovo 175.000 gledalaca, što je…

Milan Marić: Tomu niko nije poznavao do kraja

Na svetskoj premijeri na festivalu u Sarajevu, kao i na srpskoj premijeri na festivalu u Nišu biografski film Toma, naravno…

Jelena Marinkov: Poezija koja provocira i nikoga ne ostavlja ravnodušnim

Sa mladom spisateljicom Jelenom Marinkov razgovarali smo o njenoj zbirci poezije Karantin u paklu, stvaralačkoj inspiraciji, klasnim razlikama i društvenoj…

Andrea Popov Miletić: Pisati uprkos i u inat svemu

Sa autorkom Andreom Popov Miletić razgovarali smo o njenom romanu Pioniri maleni, mi smo morska trava, stvaralačkom procesu, društvenoj kritici,…