Žena na ivici nervnog sloma: Okrajak
Volim Louis CK-a, ali me je uvek nerviralo kada u špici svoje serije u kantu baca okrajak pice, zapravo ono što je većini ljudi na planeti zemlji dosadniji deo pice, testo bez fila. To me je iritiralo možda zato što ja obožavam okrajke i zato ludim kad neko nožem pokreše tost, pa ostavi samo sredinu, kad neko piti ošiša krajeve, jer su tobože zagoreli i krckavi.
Engleska kraljica jede sendvič sa puterom i krastavcem samo sa sredinom hleba. To me podseća na malu decu koja dube hleb do beskraja vadeći mekani deo, pa im on u jednom trenutku dođe do lakata. Za mene, sve ovo odbačeno je najbolji deo, jer sam, ispostaviće se, uvek volela okrajke i viškove, rupčiće bageta i krompir kada je toliko pečen da postane sastavni deo posude u kojoj se pekao. Za mene u tanjiru retko ima viškova, odmalena sam naučila da pojedem baš sve. Često bi mi mama govorila da pojedem i ono malo što je ostalo u loncu ili tavi, da ne prenosi bezveze to malo na neki sedamnaesti tanjir, koji će se onda razvlačiti po kuhinji. Toj hrani će sigurno biti bolje u dubinama i toplinama tvog stomaka.
Ipak, ima viškova kojih mi je ovih dana drago da se otarasim. Oslobađajuće je priznati sebi da zaista više ne želiš da nosiš neku haljinu ili da ti dogorela vanila-sveća više ne treba, kao ni karmin koji je pri kraju, ali ne odustaješ od vađenja njegovog sadržaja štapićem za uši. Uzeti sve to, spakovati u kesu i staviti pored kontejnera ili dati nekom – veliko je olakšanje. Tako često ja, kad pravim proju onaj središnji deo dam nekom koga raduje. Mene ne, ja više volim onaj zagoreli uz zidove i bedeme pleha.
Povezani članci
Naslovna fotografija: Dana Tentis/Pexels
Povezani članci
Ostali članci
Kikiriki, semenke, sport za zube: Pesma o keruši
Pouke iz prošlosti: Čežnja za bekstvom
